VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Medijska (pr)okupacija

Da li su time, zaista „domaći vinari našli svoj put” pitaju me mnogi ljubitelji vina. Pokušao sam da ih uputim na naše stručnjake, kojih je, istina, začuđujuće malo, da im oni dadu pravi, celovit odgovor, ali su oni odbili da učestvuju u tome, „nit nas je ko pitao niti učestvujemo u toj neviđenoj promociji i popularizaciji naše stare balkanske sorte”.

Preostalo mi je jedino da, u vidu svojevrsnog predloga za razmišljanje, ispričam ponešto karakteristično o prokupcu, kako su me učili moji dragi profesori, doktori i akademci, kojih više nema, saznanja pokupljenih u literaturi, pa i o onome što sam čuo i video u praksi, u susretima sa vinogradarima i vinarima.

Prvo malo o sorti. Još osamdesetih godina prošlog veka, naš vinogradarski guru, prof. dr Lazar Avramov govorio je da su podaci o ovoj sorti i u literaturi i praksi veoma protivrečni. Da se ona može posmatrati sa više stanovišta: dominirajuća su da je to sorta najraširenija u Srbiji, da se od njenog grožđa mogu spravljati vina različitog kvaliteta i da kao sorta nema stabilan genotip, da u njoj postoje varijateti koji se međusobno vidno razlikuju po svojim agrobiološkim i tehnološkim osobinama.

Privatni sektor užeg područja Srbije, je tada na ukupnim površinama pod vinovom lozom, učestvovao sa 96 posto. U svih sedam rejona prokupac je bio zastupljen sa više od 50 posto. U Timočko-krajinskom sa 52 posto, Nišavsko-južnomoravskom 58, Šumadijsko-podunavskom 75, Pomoravsko-mlavskom 65,Zapadno-moravskom i Pocersko-podgorskom 90 i Metohijskom 98 posto.

U svim lokalitetima gajenja, selekcioneri su zapazili veliko variranje prokupca u svojim odlikama: u bujnosti čokota, izgledu lista, veličini grozda i bobica, rodnosti, sadržaju šećera i kiselina. Često su uočavani i mutanti sa pokožicom bele boje (beli prokupac), a bilo je i veoma interesantnih sa izrazitom bujnošću. Sve to ukazivalo je da se radi o sorti genetski nestabilnoj i da bi trebalo pristupiti njenoj klonskoj selekciji. Bio bi to put za reafirmaciju prokupca, njegovog poboljšanja i svrstavanja u kvalitetne vinske sorte, govorio je tada dr Avramov. Dodajući pri tom da se od njega može dobiti izvanredan vinjak, već poznat i u svetu.

Prokupac je odigrao istorijsku ulogu i rađanju čuvenog Rubinovog vinjaka u Kruševcu. Kruševljani su bili na velikim mukama 1955. i 1956. godine: bile su dve izuzetno rodne godine grožđa, a na pragu je bila i treća veoma obećavajuća. Podrumi puni vina, gde smestiti novi rod? Neko se setio francuskog konjaka i priče o njegovom nastanku. Silom prilika, iz nužde. Vino pokrajine Konjak masovno se izvozilo u Holandiju i Skandinaviju. Zbog slabog kvaliteta, tokom dugih plovidbi vino bi se kvarilo i rešenje je nađeno u njegovom prepeku u rakiju. Tako je rođen konjak.

Ogromne viškove vina Kruševljani su prepekli, destilatom napunili burad i tako oslobodili smeštaj za novu berbu. Destilat u buradima držan je po šupama i na otvorenom, kupaca nije bilo niotkud i on je skoro zaboravljen. Posle dužeg vremena kontrolom njihovog sadržaja otkriveno je da je u buradima i bačvama, koje su ležale svuda naokolo, vrhunsko piće koje se odmah može koristiti. Shvativši da se radi o ponavljanju istorije, sa već čuvenim konjakom, u Rubinu su odlučili da iskoriste francuska iskustva: grupu svojih stručnjaka poslali su u Konjak da nauče kako se radi završna obrada pića kojeg već imaju u rukama.

Godine 1961. kada je zaključeno da je eksperiment s novim pićem završen, u Rubinu su odlučili da ga, pre nego što su mu i dali ime, pošalju na ocenjivanje na Međunarodni sajam vina, jakih alkoholnih pića i sokova u Ljubljani. Tada je to bio jedan od najrenomiranijih sajmova pića na svetu. Na osnovu ocena na njemu sastavljene su mnoge vinske karte u restoranima sveta.

Kao i svi početnici Kruševljani su s velikim nestrpljenjem očekivali kako će biti vrednovan njihov prvenac na toj velikoj smotri.

Telegram je stigao krajem jula te 1961. godine

(Nastavlja se)