ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Медијска (пр)окупација

Да ли су тиме, заиста „домаћи винари нашли свој пут” питају ме многи љубитељи вина. Покушао сам да их упутим на наше стручњаке, којих је, истина, зачуђујуће мало, да им они даду прави, целовит одговор, али су они одбили да учествују у томе, „нит нас је ко питао нити учествујемо у тој невиђеној промоцији и популаризацији наше старе балканске сорте”.

Преостало ми је једино да, у виду својеврсног предлога за размишљање, испричам понешто карактеристично о прокупцу, како су ме учили моји драги професори, доктори и академци, којих више нема, сазнања покупљених у литератури, па и о ономе што сам чуо и видео у пракси, у сусретима са виноградарима и винарима.

Прво мало о сорти. Још осамдесетих година прошлог века, наш виноградарски гуру, проф. др Лазар Аврамов говорио је да су подаци о овој сорти и у литератури и пракси веома противречни. Да се она може посматрати са више становишта: доминирајућа су да је то сорта најраширенија у Србији, да се од њеног грожђа могу справљати вина различитог квалитета и да као сорта нема стабилан генотип, да у њој постоје варијатети који се међусобно видно разликују по својим агробиолошким и технолошким особинама.

Приватни сектор ужег подручја Србије, је тада на укупним површинама под виновом лозом, учествовао са 96 посто. У свих седам рејона прокупац је био заступљен са више од 50 посто. У Тимочко-крајинском са 52 посто, Нишавско-јужноморавском 58, Шумадијско-подунавском 75, Поморавско-млавском 65,Западно-моравском и Поцерско-подгорском 90 и Метохијском 98 посто.

У свим локалитетима гајења, селекционери су запазили велико варирање прокупца у својим одликама: у бујности чокота, изгледу листа, величини грозда и бобица, родности, садржају шећера и киселина. Често су уочавани и мутанти са покожицом беле боје (бели прокупац), а било је и веома интересантних са изразитом бујношћу. Све то указивало је да се ради о сорти генетски нестабилној и да би требало приступити њеној клонској селекцији. Био би то пут за реафирмацију прокупца, његовог побољшања и сврставања у квалитетне винске сорте, говорио је тада др Аврамов. Додајући при том да се од њега може добити изванредан вињак, већ познат и у свету.

Прокупац је одиграо историјску улогу и рађању чувеног Рубиновог вињака у Крушевцу. Крушевљани су били на великим мукама 1955. и 1956. године: биле су две изузетно родне године грожђа, а на прагу је била и трећа веома обећавајућа. Подруми пуни вина, где сместити нови род? Неко се сетио француског коњака и приче о његовом настанку. Силом прилика, из нужде. Вино покрајине Коњак масовно се извозило у Холандију и Скандинавију. Због слабог квалитета, током дугих пловидби вино би се кварило и решење је нађено у његовом препеку у ракију. Тако је рођен коњак.

Огромне вишкове вина Крушевљани су препекли, дестилатом напунили бурад и тако ослободили смештај за нову бербу. Дестилат у бурадима држан је по шупама и на отвореном, купаца није било ниоткуд и он је скоро заборављен. После дужег времена контролом њиховог садржаја откривено је да је у бурадима и бачвама, које су лежале свуда наоколо, врхунско пиће које се одмах може користити. Схвативши да се ради о понављању историје, са већ чувеним коњаком, у Рубину су одлучили да искористе француска искуства: групу својих стручњака послали су у Коњак да науче како се ради завршна обрада пића којег већ имају у рукама.

Године 1961. када је закључено да је експеримент с новим пићем завршен, у Рубину су одлучили да га, пре него што су му и дали име, пошаљу на оцењивање на Међународни сајам вина, јаких алкохолних пића и сокова у Љубљани. Тада је то био један од најреномиранијих сајмова пића на свету. На основу оцена на њему састављене су многе винске карте у ресторанима света.

Као и сви почетници Крушевљани су с великим нестрпљењем очекивали како ће бити вреднован њихов првенац на тој великој смотри.

Телеграм је стигао крајем јула те 1961. године

(Наставља се)