VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Nesporazumi oko grašca
Ispunjavam obećanje četvorici mladih vinskih početnika dato prošlog meseca na lepoj, ali skromnoj svečanosti priređenoj našoj plemkinji sremskog vinogorja.
Održana je po treći put na Petrovaradinskoj tvrđavi, ispred ateljea našeg Monmartra, na otvorenom, s veličanstvenim pogledom na Dunav, Novi Sad i Bačku ravnicu.
Pa, veli, nemoj piti.
Reč je, naravno, o grašcu ili graševini, sve do nedavno vinu poznatijem kao italijanski rizling. Kod nas i u Hrvatskoj zovu je još i talijanska graševina. U Sloveniji laški rizling. U Nemačkoj welhriesling, na mađarskom olaszrizling, na češkom i slovačkom rizling vlašky, na rumunskom rizling italien, na francuskom rizling italien blanc. Italijani ovu sortu zovu rizling italiko. Ovaj naziv je u Međunarodnom uredu za lozu i vino (OIV) određen kao primarni naziv za sortu.
Moji mladi drugari sa Tvrđave priznali su mi da im ništa oko ove sorte nije jasno. U literaturi piše da je poreklom iz Francuske, gde o njoj nema nikakvog traga. Zovu je italijanski rizling, a u Italiji nikada u prošlosti gajen nije gajena. Kod nas se nekada zvala grašac beli, a u Slavoniji graševina. Zabuna je, kažu, velika, mnogi, ako ne i većina misli da se radi o dve različite sorte.
Nesporazumi o kojima je reč traju dugo. Naš prvi ampelograf Prokopije Bolić, arhimandrit manastira Rakovac, u knjizi „Sovršeni vinodelec”, objavljenoj u Budimu 1816, opisao je 35 sorti vinove loze koje su se u njegovo vreme gajile u Fruškoj gori. Opisao ih je botanički, dao je i tadašnja njihova imena, za mnoga i podatke o privredno-tehnološkim osobinama.
Posle više od stotinu godina dr Sima Lazić za sortu koju je Bolić opisao pod imenom beli grašac, utvrđuje da je neosporno reč o sorti koja je u međuvremenu doživela ekspanziju kao rizling italijanski. U knjizi „Vinogradarstvo i vinarstvo Fruške gore” (Matica srpska, Novi Sad, 1982), Lazić piše da se ona od Iloka na zapad u hrvatsko-srpskom jezičkom području i dalje zove graševina ili grašica.
Ime sa pridevom laški ili vlaški ili walcher, opominje Lazić da bi moglo da se radi o sorti koja se gaji u našim krajevima, u kojima su južni Sloveni, kao i Italijani za Germane bili Vlasi. Činjenica je da se početkom prošlog veka naziv beli grašac gubi i počinje zvati italijanski rizling, walschriesling. Podsećam da je to svakako germanski uticaj, preko klosternburške škole i institucije putujućih učitelja vinogradarstva, koju je za unapređenje ove grane instalirala bečka vlada.
Šteta bi bila da ovoj vrlo važnoj sorti ne vratimo lep narodni naziv grašac, „pogotovo što je nekorektno u svetu progurati jednu našu dobru sortu pod nazivom rizling, kada se u svetu zna šta je rizling”.
Apel velikog stručnjaka Sime Lazića, sremski vinari uslišili su posle više decenija. Što bi rekao Bosanac: „Viđe li ih, k'o tice!”. I to preko noći, na brzinu, odštampali etikete grašaca i pozalepljivali ih na svoje dojučerašnje staklenke i uglavnom, plastične boce različitih veličina.
Brzinu i frku objasnili su kupcima željom da vrate staru slavu vinu koje je pod imenom italijanski rizling izgubilo veliki ugled kod potrošača. Jedan šeret prokomentarisao je to kratko: „Štamparija Stojković tako je preko noći postala velika vinska kuća.”
Urađeno, tako kako je urađeno, vraćanje starog imena izazvalo je još veću zbrku i nejasnoće među ljubiteljima vina. Ta zbrka je oduvek postojala. Sećam se mnogih novinskih tekstova, radio i TV emisija, u kojima su grašac i italijanski rizling bila dva različita vina.
Organizatori lepe svečanosti, Dana grašca na Petrovaradinskoj tvrđavi, morala bi da mu osmisle nove sadržaje. Zašto ne bi Dani grašca trajali i dva dana. To je sinonim Fruške gore, naše najraširenije sorte. Grašac nam je od boga ili od prirode darovan, kako već hoćete.