Zivlak: Imali smo veliku književnost dok smo imali velike ciljeve

za 2016. godinu, Sablasti poezije, a pre samo nekoliko meseci dobio je i najznačajnije makedonsko literarno priznanje – Književno žezlo. Do sada je objavio deset pesničkih knjiga i četiri izbora iz poezije, a od pojave prve, Brodar iz 1969, proteklo je više od četiri i po decenije... 

– Bitno sam se tokom svih ovih godina promenio kao pesnik – otkriva Zivlak za „Dnevnik”. – Kada sam stupio na književnu scenu, dominantan je bio „socijalistički estetizam”, kako bi to rekao Sveta Lukić. Poezija je bila umetnost skrivenih znakova, intimne percepcije, ekstaze jezika... Živeli smo u nekoj vrsti utopijske pustinje, u ideološki zatvorenom društvu, gde je svaki tip mišljenja i razumevanja mimo dominantnog – incident. Ja sam pokušavao da razumem horizont života. I zato sam insistirao na tome da proniknem u različite tipove iskustva, da naučim da govorim o stvarima, o pojavama, o odnosima, i tada su me počeli interesovati filozofija, sociologija, antropologija... Otkrivao sam svet, seksualnost, politiku i političko, koji su polako prodirali u tkivo mojih tekstova. I premda danas mnogi tumače da sam metafizički pesnik – ne vide neke detalje koji su bili i ostali moja intencija: ja ne mogu biti Breht, ne mogu oponašati tog velikog, moćnog posmatrača stvari, ironičnog filozofa života, društva, ljudskih karaktera, ja se moram malo izmaknuti, biti zatvoreniji..

Razgovor nastavljamo o pogledu na srpsku književnost danas...

– Mi smo imali veliku književnost kada smo imali velike ciljeve. Kao društvo čija je percepcija dominantno bila pobednička, i posle Prvog i posle Drugog svetskog rata, određivali smo se prema tim ciljevima, bilo kritički bilo apologetski, ali smo u takvom relativno definisanom koordinatnom sistemu razvijali i kulturu. A sada je naše društvo u velikoj meri neuravnoteženi provizorij bez ciljeva. Nismo ni u Evropi, a nismo ni izvan nje. Niti smo u simbiozi sa različitim kulturama i zajednicama, a nismo s njima ni u konfliktu. I ta neurotičnost ima i te kakve reperkusije ne samo na književnost, nego na našu umetnost uopšte. Uz to, danas je sve relativizovano, u konceptima istine, pravde, solidarnosti... vlada konfuzija, nasilje se proglašava pravdom, pravda nepravdom, a sa scene su sišle snažne etičke forme mišljenja koje su bile u jednom trenutku određujuće, koje su nadahnjivale mnoge. Nekada smo žudeli za svetom, a sada je za nas svet suviše blizu, konflikti su uneseni u naše duše...

I književna publika se, nesporno, promenila: u knjižare se više ne ide kako bi se otkrivala kultura znanja, filozofija... već pre svega da bi se kupilo „lako štivo”:

– Književnost se, imam utisak, pretvorila, pod pritiskom tržišta, u robu. Odavno, recimo, nismo imali zaista uspešan, bitan roman koji se bavio stvarnošću, avanturom života. Književnost se razara, preoblikuje, prodaju se priče sa ludističkim konceptima, obrascima, projektuje se duh kvazifantastike i uspeha. Kao dečak sam iz Nakova gledao kako se u izmaglici uzdiže kikindski mlin poput čarobnog zamka. Više nema te očaranosti, svet se raščarao, nema čarolije, zagonetanja, sve je simulacija, dominiraju lažna herojstva, proizvodi se istorija... Ali, srećom, još uvek ima snažnih duhova – samo u Novom Sadu imamo nekoliko veoma bitnih mislilaca, koji su čast za ovu sredinu: Alpar Lošonc, Dragan Prole, Damir Smiljanić, Vladimir Gvozden. Izuzetna generacija filozofa i teoretičara velikih ambicija, i mogu da budem samo srećan što živim u istom vremenu kao i oni...

Naizgled paradoksalno, u Novom Sadu, čini se, nikada nije delovalo više pesnika relevantnih ne samo za ove prostore, nego i u širem evropskom kontekstu – Zivlak, Negrišorac, Kopicl, Đerić... a poezija se, baš kao i filozofija, ovde nikada nije manje čitala:

– Na Međunarodni novosadski književni festival, koji sam osnovao pre 11 godina, dolaze nam iz Evrope ohrabrujući glasovi. U Danskoj se, recimo, neke knjige prodaju u preko 80.000 primeraka, časopis za književnost „Poetry Revienj”, koji uređuje Moris Riordan, naš gost na proteklom festivalu, takođe ima veoma respektabilan tiraž i veoma ozbiljnu publiku. Kod nas, međutim, ne možete ni da zamislite situaciju u kojoj bi se poetske knjige prodavale – eventualno klasici, ali samo ako su zastupljeni u lektirama. Savremeni pesnici se objavljuju još samo iz nekog sentimenta, da ono što pripada toj književnoj vrsti ne bi bilo ugašeno. Ali tiraži su na nivou 300 primeraka, od kojih možda stotinak ode kroz otkup, i tu je priča završena.

Stoga se kao logična tema za kraj susreta sa trenutno najprevođenijim srpskim živim pesnikom nemetnulo pitanje budućeg života poezije...

– Poezija je imala svoje razloge u prošlosti, kao neko univerzalno znanje koje percipira i aktuelno vreme i  budućnost. U sebi je asmilovala i epsko i lirsko, i bila bitan stub kulture. Međutim, pod udarima različitih uticaja, a pre svega prestruktuiranja društva i njegove kulture, napuštala je jednu po jednu oblast. Nije više mogla biti nauka o karakterima, kao kod Homera, niti nauka o praktičnim znanjima, kao kod Hesioda, niti nauka o istoriji, jeziku... Nije više superiorna ni na polju otkrivanja emocija, ljubavi, prijateljstva... Ali ostale su joj reči. A reči otvaraju čitav ponor konflikta, protivurečnosti, tmine... Zato će reč stalno biti tema za onu vrstu ljudi koja ima poseban, izoštren senzibilitet za život. To ne znači da je poezija danas iznad svega – nije. Ali jeste neka vrsta zenovske ekstaze koja otkriva čudo u postojanju, samom bicu sveta. I zato poezija neće nestati.

M. Stajić

Jovan Zivlak: Poezija neće nestati

Novi Sad mora više da poštuje umetnost

– Novi Sad mora više da poštuje kulturu, posebno umetnost – upozorava Zivlak. – Suviše se ovaj grad od nje udaljio. Postao je mesto distribucije spektakla, zabave, odustva refleksije... a time se udaljava od tradicije koja ga je stvorila. Jer on i nije stvoren samo od kuća od naboja i cigli, nego od mišljenja, od poezije, književnosti, umetnosti...  Kada se kaže Novi Sad – misli se na njega i kao na amblem koji evocira i Lazu Kostića i Zmaja i moćne prevodioce koji su nas uvodili u svet modernosti. U novije vreme sam često bio u Parizu, Berlinu, ti gradovi žive od energije koju im daje umetnost, i tamo joj niko ne protivureči, čak i ako je ne razume, jer shvata da su temelji tih gradova na njoj sazdani. Tako i političke elite u ovom gradu treba da se osveste, da shvate da je poslednji trenutak za razumevanje koliko je, posebno savremena  umetnost bitna, koliko je bitno da se podržavaju savremeni umetnici ovog grada...