Зивлак: Имали смо велику књижевност док смо имали велике циљеве

за 2016. годину, Сабласти поезије, а пре само неколико месеци добио је и најзначајније македонско литерарно признање – Књижевно жезло. До сада је објавио десет песничких књига и четири избора из поезије, а од појаве прве, Бродар из 1969, протекло је више од четири и по деценије... 

– Битно сам се током свих ових година променио као песник – открива Зивлак за „Дневник”. – Када сам ступио на књижевну сцену, доминантан је био „социјалистички естетизам”, како би то рекао Света Лукић. Поезија је била уметност скривених знакова, интимне перцепције, екстазе језика... Живели смо у некој врсти утопијске пустиње, у идеолошки затвореном друштву, где је сваки тип мишљења и разумевања мимо доминантног – инцидент. Ја сам покушавао да разумем хоризонт живота. И зато сам инсистирао на томе да проникнем у различите типове искуства, да научим да говорим о стварима, о појавама, о односима, и тада су ме почели интересовати филозофија, социологија, антропологија... Откривао сам свет, сексуалност, политику и политичко, који су полако продирали у ткиво мојих текстова. И премда данас многи тумаче да сам метафизички песник – не виде неке детаље који су били и остали моја интенција: ја не могу бити Брехт, не могу опонашати тог великог, моћног посматрача ствари, ироничног филозофа живота, друштва, људских карактера, ја се морам мало измакнути, бити затворенији..

Разговор настављамо о погледу на српску књижевност данас...

– Ми смо имали велику књижевност када смо имали велике циљеве. Као друштво чија је перцепција доминантно била победничка, и после Првог и после Другог светског рата, одређивали смо се према тим циљевима, било критички било апологетски, али смо у таквом релативно дефинисаном координатном систему развијали и културу. А сада је наше друштво у великој мери неуравнотежени провизориј без циљева. Нисмо ни у Европи, а нисмо ни изван ње. Нити смо у симбиози са различитим културама и заједницама, а нисмо с њима ни у конфликту. И та неуротичност има и те какве реперкусије не само на књижевност, него на нашу уметност уопште. Уз то, данас је све релативизовано, у концептима истине, правде, солидарности... влада конфузија, насиље се проглашава правдом, правда неправдом, а са сцене су сишле снажне етичке форме мишљења које су биле у једном тренутку одређујуће, које су надахњивале многе. Некада смо жудели за светом, а сада је за нас свет сувише близу, конфликти су унесени у наше душе...

И књижевна публика се, неспорно, променила: у књижаре се више не иде како би се откривала култура знања, филозофија... већ пре свега да би се купило „лако штиво”:

– Књижевност се, имам утисак, претворила, под притиском тржишта, у робу. Одавно, рецимо, нисмо имали заиста успешан, битан роман који се бавио стварношћу, авантуром живота. Књижевност се разара, преобликује, продају се приче са лудистичким концептима, обрасцима, пројектује се дух квазифантастике и успеха. Као дечак сам из Накова гледао како се у измаглици уздиже кикиндски млин попут чаробног замка. Више нема те очараности, свет се рашчарао, нема чаролије, загонетања, све је симулација, доминирају лажна херојства, производи се историја... Али, срећом, још увек има снажних духова – само у Новом Саду имамо неколико веома битних мислилаца, који су част за ову средину: Алпар Лошонц, Драган Проле, Дамир Смиљанић, Владимир Гвозден. Изузетна генерација филозофа и теоретичара великих амбиција, и могу да будем само срећан што живим у истом времену као и они...

Наизглед парадоксално, у Новом Саду, чини се, никада није деловало више песника релевантних не само за ове просторе, него и у ширем европском контексту – Зивлак, Негришорац, Копицл, Ђерић... а поезија се, баш као и филозофија, овде никада није мање читала:

– На Међународни новосадски књижевни фестивал, који сам основао пре 11 година, долазе нам из Европе охрабрујући гласови. У Данској се, рецимо, неке књиге продају у преко 80.000 примерака, часопис за књижевност „Поетрy Ревиењ”, који уређује Морис Риордан, наш гост на протеклом фестивалу, такође има веома респектабилан тираж и веома озбиљну публику. Код нас, међутим, не можете ни да замислите ситуацију у којој би се поетске књиге продавале – евентуално класици, али само ако су заступљени у лектирама. Савремени песници се објављују још само из неког сентимента, да оно што припада тој књижевној врсти не би било угашено. Али тиражи су на нивоу 300 примерака, од којих можда стотинак оде кроз откуп, и ту је прича завршена.

Стога се као логична тема за крај сусрета са тренутно најпревођенијим српским живим песником неметнуло питање будућег живота поезије...

– Поезија је имала своје разлоге у прошлости, као неко универзално знање које перципира и актуелно време и  будућност. У себи је асмиловала и епско и лирско, и била битан стуб културе. Међутим, под ударима различитих утицаја, а пре свега преструктуирања друштва и његове културе, напуштала је једну по једну област. Није више могла бити наука о карактерима, као код Хомера, нити наука о практичним знањима, као код Хесиода, нити наука о историји, језику... Није више супериорна ни на пољу откривања емоција, љубави, пријатељства... Али остале су јој речи. А речи отварају читав понор конфликта, противуречности, тмине... Зато ће реч стално бити тема за ону врсту људи која има посебан, изоштрен сензибилитет за живот. То не значи да је поезија данас изнад свега – није. Али јесте нека врста зеновске екстазе која открива чудо у постојању, самом бицу света. И зато поезија неће нестати.

М. Стајић

Јован Зивлак: Поезија неће нестати

Нови Сад мора више да поштује уметност

– Нови Сад мора више да поштује културу, посебно уметност – упозорава Зивлак. – Сувише се овај град од ње удаљио. Постао је место дистрибуције спектакла, забаве, одуства рефлексије... а тиме се удаљава од традиције која га је створила. Јер он и није створен само од кућа од набоја и цигли, него од мишљења, од поезије, књижевности, уметности...  Када се каже Нови Сад – мисли се на њега и као на амблем који евоцира и Лазу Костића и Змаја и моћне преводиоце који су нас уводили у свет модерности. У новије време сам често био у Паризу, Берлину, ти градови живе од енергије коју им даје уметност, и тамо јој нико не противуречи, чак и ако је не разуме, јер схвата да су темељи тих градова на њој саздани. Тако и политичке елите у овом граду треба да се освесте, да схвате да је последњи тренутак за разумевање колико је, посебно савремена  уметност битна, колико је битно да се подржавају савремени уметници овог града...