Vedrana Božinović: Vreme resetovanja i brisanja prošlosti

Ni novinarstvo joj nije strano, ima svoju kolumnu u časopisu, piše i za televiziju, objavila je knjigu, bila je i filmski koscenarista, a, pored svega, ima i zvanje magistra umetnosti, koje je stekla na Odseku glume londonskog Eseks univerziteta. Sada je u pozorištu prvi put prisutna ne u glumačkoj ulozi, već kao dramaturškinja predstave “Hasanaginica”, zajedno sa Robertom Lenardom, koju u Novosadskom pozorištu / Ujvideki sinhaz, režira Andraš Urban, a premijerno ćemo je videti 24. aprila.

Na pitanje otkud to da se glumica zainteresuje da bude dramaturg, Vedrana Božinović odgovara da je tekst bio taj koji je odredio celu priču, više nego želja da se bavi dramaturgijom. Tim delom se Vedrana Božinović bavi već jako dugo, s obzirom da je to veliki tradicionalni tekst zemlje iz koje dolazi i opšte mesto te kulture.

„U Bosni je običaj da se dramatizacija radi po “Hasanaginici” Milana Ogrizovića, ili Alije Isakovića, uvek pre one Ljubomira Simovića. To mi je bila prva stvar: Zašto? A onda, postoje i one manje poznate dramatizacije, recimo Šantićeva, koja se ne radi nikada. Baveći se, pre svega, likom Hasanaginice, i time zašto je ona najveća heroina sredine iz koje ja dolazim, zašto svaka žena u jednom trenutku za sebe kaže da je Hasanaginica, počela sam se baviti tim dramatizacijama i to traje jako dugo. Andraš Urban je znao da se time bavim, tako da je to odredilo našu saradnju, pre nego moja želja da se bavim dramaturgijom. Mada, to nije neuobičajeno, ni u ovoj, ni u sredini iz koje dolazim.“

Zašto je Hasanaginica heroina?

„Hasanaginica je arhetip, odana supruga, čestita žena, požrtvovana majka, poslušna sestra, i mi to postavljamo na scenu, bez ikakvog pitanja ili kritičkog odnosa prema tome, a pogotovo bez toga da razmišljamo o tome šta je ona danas. Ne samo da je obučemo u savremeni kostim i da je smestimo u skupi stan, umesto u neki skupi dvor, nego suštinski: šta je ona danas i koliko se promenio položaj žene od tada, koliko mi mislimo da se promenio, a koliko se on suštinski promenio.

Ako kažem da je Hasanaginica arhetip, onda je meni bilo zanimljivo to da je ona najveća heroina, i da je jedna balada napravljena o ženi koja zapravo ne uradi ništa. Ona je trpna, nema pobunu, pristala je da se uklopi u sistem, i opet strada. To je strašno zanimljivo. Da li se nama time šalje poruka ne “ako se uklopite u sistem na kraju ćete umreti, jer će vam prepući srce, jer nećete moći izdržati”, nego “moralna pobeda je najveća pobeda, jer je to njena pobeda, dakle uklopite se u sistem i sledite sistem, budite odana supruga, požrtvovana majka, čestita žena, poslušna ćerka i sestra”. Da li je to poruka koja nam se šalje, i kakva je to poruka? Želim li ja da odgojim svoje dete, ćerku, na toj poruci? To je mene zanimalo.

Druga stvar, koja mi je strašno zanimljiva u svemu tome, bila je ta potreba množenja sa nulom. Mi smo konstantno u vremenu koje od nas traži restart. To je ono što se Hasanaginici desi. Njen brak ne postoji, to nije njena prošlost, pa ona iz jednog braka ide u drugi. Od nje se traži da zaboravi da je ikad bila udata. Ona se drugi put udaje kao devojka, ne udaje se kao žena koja je rodila petoro dece, po baladi, ili, po Simoviću, jedno dete. Od nje se traži da obriše prošlost, a ja mislim da mi živimo u vremenu brisanja prošlosti. Mi nismo u stanju da se suočimo sa svojom prošlošću, nemamo prema njoj nikakav kritički stav, zato što se od nas svake četiri, ili osam godina, za svake izbore, ili u promeni političkog vetra, traži da potpuno pobrišemo sve ono što je bilo, dakle da imamo pamćenje zlatne ribice, i da krenemo od nule. I mislim da to ne vodi nikakvom napretku, nego samo i isključivo u šizofreniju.

Mi ovde pričamo o jednom društvenom okviru, čija je žrtva i Hasanaga. Ja stalno govorim da Hasanaga nije negativac, on je isto produkt vremena i prostora u kojem živimo, jer kao što devojčice učimo da se igraju sa lutkama, da budu nežne i lepe princeze, tako i dečacima konstantno govorimo da ne smeju plakati, pokazati da nekoga vole, dakle da nema emocija. Mi proizvodimo društvo i naši tradicionalni oblici odgoja ili života proizvode Hasanage i Hasanaginice, i mi možemo reći to je bilo pre 300, 400 godina, ali šta se promenilo?“

Ima li išta dobro u tom komadu, u kojem ceo društveni sistem ne valja, a ne samo neki likovi?

„Ja mislim da se komadi rade ne zato što su opšta mesta u književnosti, i da posao glumaca nije da lepo čitaju tekst sa scene, tako da publika ne bi morala da ga čita kod kuće i da se bavi time. Sasvim je sigurno da je ovo velika balada, i ostavimo baladu na tome, to je umetnost za sebe. Ali, mislim da, kada postavljate nešto u pozorištu, onda pravite jednu drugu vrstu umetnosti, i ako nešto valja u tom tekstu, onda je to što on postavlja pitanja, i što daje mogućnost neke platforme na kojoj se grade odnosi, odnosno na kojoj se postavljaju opet pitanja publici. Mislim da nijedna predstava nije tu da bi betonirala stav, bilo koji, nego da bi terala ljude da misle. I, mislim da je to dobro u svemu ovome.“

Kako sarađujete sa Robertom Lenardom i Andrašem Urbanom? Da li ste se našli na istim talasnim dužinama?

„Mislim da najbolje sarađujemo utoliko što jedni druge teramo napred. Pre svega, to nije proguravanje nikakvih feminističkih stavova, mada ja jesam feministkinja. Mislim da je to više postavljanje pitanja koja otvaraju neka druga pitanja, i mislim da jedni drugima to radimo. Guramo jedni druge u to da sumnjamo u svoje stavove. Uvek je dobro svoj stav preispitati kontrastavom. Velika je čast kada te pozove reditelj za koga mislim da zaista promišlja svet, i koji ne kaže publici “sve je u redu, slobodno idite kućama, živite u divnom društvu”, nego pravi predstave koji nisu ni politički pamfleti, ni estrada, što je možda nešto što najviše mrzim u pozorištu.“

N. Pejčić