Ведрана Божиновић: Време ресетовања и брисања прошлости

Ни новинарство јој није страно, има своју колумну у часопису, пише и за телевизију, објавила је књигу, била је и филмски косценариста, а, поред свега, има и звање магистра уметности, које је стекла на Одсеку глуме лондонског Есекс универзитета. Сада је у позоришту први пут присутна не у глумачкој улози, већ као драматуршкиња представе “Хасанагиница”, заједно са Робертом Ленардом, коју у Новосадском позоришту / Ујвидеки синхаз, режира Андраш Урбан, а премијерно ћемо је видети 24. априла.

На питање откуд то да се глумица заинтересује да буде драматург, Ведрана Божиновић одговара да је текст био тај који је одредио целу причу, више него жеља да се бави драматургијом. Тим делом се Ведрана Божиновић бави већ јако дуго, с обзиром да је то велики традиционални текст земље из које долази и опште место те културе.

„У Босни је обичај да се драматизација ради по “Хасанагиници” Милана Огризовића, или Алије Исаковића, увек пре оне Љубомира Симовића. То ми је била прва ствар: Зашто? А онда, постоје и оне мање познате драматизације, рецимо Шантићева, која се не ради никада. Бавећи се, пре свега, ликом Хасанагинице, и тиме зашто је она највећа хероина средине из које ја долазим, зашто свака жена у једном тренутку за себе каже да је Хасанагиница, почела сам се бавити тим драматизацијама и то траје јако дуго. Андраш Урбан је знао да се тиме бавим, тако да је то одредило нашу сарадњу, пре него моја жеља да се бавим драматургијом. Мада, то није неуобичајено, ни у овој, ни у средини из које долазим.“

Зашто је Хасанагиница хероина?

„Хасанагиница је архетип, одана супруга, честита жена, пожртвована мајка, послушна сестра, и ми то постављамо на сцену, без икаквог питања или критичког односа према томе, а поготово без тога да размишљамо о томе шта је она данас. Не само да је обучемо у савремени костим и да је сместимо у скупи стан, уместо у неки скупи двор, него суштински: шта је она данас и колико се променио положај жене од тада, колико ми мислимо да се променио, а колико се он суштински променио.

Ако кажем да је Хасанагиница архетип, онда је мени било занимљиво то да је она највећа хероина, и да је једна балада направљена о жени која заправо не уради ништа. Она је трпна, нема побуну, пристала је да се уклопи у систем, и опет страда. То је страшно занимљиво. Да ли се нама тиме шаље порука не “ако се уклопите у систем на крају ћете умрети, јер ће вам препући срце, јер нећете моћи издржати”, него “морална победа је највећа победа, јер је то њена победа, дакле уклопите се у систем и следите систем, будите одана супруга, пожртвована мајка, честита жена, послушна ћерка и сестра”. Да ли је то порука која нам се шаље, и каква је то порука? Желим ли ја да одгојим своје дете, ћерку, на тој поруци? То је мене занимало.

Друга ствар, која ми је страшно занимљива у свему томе, била је та потреба множења са нулом. Ми смо константно у времену које од нас тражи рестарт. То је оно што се Хасанагиници деси. Њен брак не постоји, то није њена прошлост, па она из једног брака иде у други. Од ње се тражи да заборави да је икад била удата. Она се други пут удаје као девојка, не удаје се као жена која је родила петоро деце, по балади, или, по Симовићу, једно дете. Од ње се тражи да обрише прошлост, а ја мислим да ми живимо у времену брисања прошлости. Ми нисмо у стању да се суочимо са својом прошлошћу, немамо према њој никакав критички став, зато што се од нас сваке четири, или осам година, за сваке изборе, или у промени политичког ветра, тражи да потпуно побришемо све оно што је било, дакле да имамо памћење златне рибице, и да кренемо од нуле. И мислим да то не води никаквом напретку, него само и искључиво у шизофренију.

Ми овде причамо о једном друштвеном оквиру, чија је жртва и Хасанага. Ја стално говорим да Хасанага није негативац, он је исто продукт времена и простора у којем живимо, јер као што девојчице учимо да се играју са луткама, да буду нежне и лепе принцезе, тако и дечацима константно говоримо да не смеју плакати, показати да некога воле, дакле да нема емоција. Ми производимо друштво и наши традиционални облици одгоја или живота производе Хасанаге и Хасанагинице, и ми можемо рећи то је било пре 300, 400 година, али шта се променило?“

Има ли ишта добро у том комаду, у којем цео друштвени систем не ваља, а не само неки ликови?

„Ја мислим да се комади раде не зато што су општа места у књижевности, и да посао глумаца није да лепо читају текст са сцене, тако да публика не би морала да га чита код куће и да се бави тиме. Сасвим је сигурно да је ово велика балада, и оставимо баладу на томе, то је уметност за себе. Али, мислим да, када постављате нешто у позоришту, онда правите једну другу врсту уметности, и ако нешто ваља у том тексту, онда је то што он поставља питања, и што даје могућност неке платформе на којој се граде односи, односно на којој се постављају опет питања публици. Мислим да ниједна представа није ту да би бетонирала став, било који, него да би терала људе да мисле. И, мислим да је то добро у свему овоме.“

Како сарађујете са Робертом Ленардом и Андрашем Урбаном? Да ли сте се нашли на истим таласним дужинама?

„Мислим да најбоље сарађујемо утолико што једни друге терамо напред. Пре свега, то није прогуравање никаквих феминистичких ставова, мада ја јесам феминисткиња. Мислим да је то више постављање питања која отварају нека друга питања, и мислим да једни другима то радимо. Гурамо једни друге у то да сумњамо у своје ставове. Увек је добро свој став преиспитати контраставом. Велика је част када те позове редитељ за кога мислим да заиста промишља свет, и који не каже публици “све је у реду, слободно идите кућама, живите у дивном друштву”, него прави представе који нису ни политички памфлети, ни естрада, што је можда нешто што највише мрзим у позоришту.“

Н. Пејчић