Tolstoj i Dostojevski u srpskoj kulturi

 tom „gornjom” Srbijom, koja tako žuri da živi životom političke nacije, postoji i ona narodna Srbija, koja jedino Ruse smatra svojim izbaviteljima, svojom braćom, ona ruskog cara gleda kao svoje sunce, voli Ruse i veruje im - zapisao je Fjodor Mihajlovič Dostojevski u „Piščevom dnevniku“ davne 1876. godine.

Koliko smo danas daleko od zapisa ruskog i svetskog velikana pera, u danima kada Dostojevski sa drugim suverenim vladaocem čitalačke publike u Srba, Lavom Nikolajevičem Tolstojem izranja pred nama u potpuno novom, do sada nepoznatom svetlu. Tu fenomenologiju suptilnih veza dva velikana, njihovih korena i pečata u Srbiji i srpskom društvu na poseban način je prepoznala Nataša Bulatović, autorka postavke „ Tolstoj i Dostojevski u srpskoj kulturi“ koja je ovih dana okupirala pozornost posetilaca „hrama knjige“u Beogradu.



Izložba, s upečatljivim potpisom autorke, u 18 plakata na ruskom i srpskom jeziku nastoji da pruži svestran prikaz recepcije dvojice najvećih ruskih pisaca u Srbiji, istražujući ujedno prevodilačku, štamparsku, kritičarsku, pozorišnu, filmsku, društvenu i prosvetnu delatnost Srba vezanu za Tolstoja i Dostojevskog od sredine 19. i tokom čitavog 20. veka. Nakon publike Moskve i Sankt Petersburga krenimo i mi s autorkom u taj skroviti deo veza sa Tolstojem i Dostojevskim.



U buđenju interesovanja za Dostojevskog kod Srba veliku ulogu odigrala su srpska pozorišta na čiju scenu je zakoračio1907, kada je u Narodnom pozorištu u Beogradu prvi put izvedena dramatizacija „Zločina i kazne“. Nakon nekoliko gostovanja Hudožestvenog teatra sa izvanrednim izvođenjima Dostojevskog (1914, 1920, 1921. i 1924) i grupe MHAT sa predstavom Selo Stepančikovo (1925), do danas gotovo da nema ozbiljnijeg pozorišta koje bar jednom godišnje nije u svoj repertoar uvrstilo neko delo ovog velikana. Najčešće su u našim pozorištima izvođene dramatizacije “Zločina i kazne”, “Idiota” i “Braće Karamazovih”, dok su komedije poput “Ujkin san” i kraće priče kao “Korotka” izvođene povremeno.



Sredinom 19. veka Istočno pitanje bilo je jedno od centralnih pitanja moderne evropske istorije i sudbinsko pitanje naroda Balkanskog poluostrva. Narodi jugoistoka Evrope, posebno Balkana, bili su na različite načine objekat sukoba velikih evropskih sila i Osmanlijske imperije. U tim istorijskim kovitlacima i lomovima našao se i srpski narod.



– Ovaj dramatični razvoj našeg istorijskog puta svestrano je sagledao Dostojevski, jedan od najizrazitijih ruskih intelektualaca slavjanofilske orjentacije- objašnjava autorka izložbe za naš list – On je smatrao da je Istočno pitanje jedno od svetskih pitanja i vrlo jasno odredio poziciju i ulogu Rusije u njegovom rešavanju. Rešavanje Istočnog pitanja video je u oslobodilačkom ratu, uz primenu nenasilnih metoda. Ideju da Rusija treba da se postavi kao predvodnica pravoslavlja i zaštitnica Slovena on će dosledno sprovoditi, razrađivati i obrazlagati u „Piščevom Dnevniku“. Šireći ideju o potrebi pomoći „slovenskoj braći”, ovaj veliki mislilac aktivno je doprinosio masovnom prijavljivanju i odlasku ruskih dobrovoljaca u Srbiju.



Kada je reč o Dostojevskom i kinematografiji postoje brojne ekranizacije njegovih dela. Piščevi romani, upečatljivi likovi i njihove sudbine, pa čak i sam život Dostojevskog bili su predmet najrazličitijih tumačenja i adaptacija u filmskom mediju. U Srbiji nekolicina najboljih režisera stvorilo je vredna filmska ostvarenja u slobodnoj interpretaciji romana Dostojevskog, od kojih će neki (“Biće skoro propast sveta” Aleksandra Petrovića, 1968) postati kultni srpski filmovi.



Reditelj Živojin Pavlović, najistaknutiji predstavnik tzv. Crnog talasa jugoslovenskog filma, debituje sa filmom “Neprijatelj” (1965), u kojem se naslućuje interpretacija romana „Dvojnik“ Dostojevskog. Znamenitom piscu se Pavlović vraća još jednom, filmom “Dezerter” iz 1992. “Dug iz Baden Badena” igrani film iz 2000. režirao je Slobodan Ž. Jovanović po istoimenoj drami Miodraga Đurđevića o životu Dostojevskog iz ugla njegove supruge Ane, tada već starice. Ona priča o odnosu između njenog supruga i Ivana S. Turgenjeva, dva gorostasa suprotnih vizija o budućnosti Rusije.



Postavka neumitno vodi ka vezama dva svetska diva. Kako ukazuje autorka, životni i stvaralački putevi dva velika savremenika Tolstoja i Dostojevskog, često su se približavali, ali se nikada nisu ukrstili.– Pisac i filosof Dmitrij Mereškovski, jedan od najboljih poznavalaca misli i svaralaštva dvojice književnika, rekao je za njih da su oni „dva protivurečna blizanca”.



Sledeći tu koncepciju u formalnom smislu, ova izložba uobličena je kao svojevrsni diptih – kaže autorka Bulatović i objašnjava da njena simetričnost simboliše nameru da prikaže ravnopravni značaj dva najveća ruska klasika za srpsku kulturu. – Različite ideologije i vremena na površinu su izdvajali jednog ili drugog autora, Tolstoja ili Dostojevskog, kako to oduvek čini istorija sa istaknutim ljudima. Trudili smo se da njihov uticaj prikažemo u najraznovrsnijem svetlu i time dokažemo sve prožimajuće jedinstvo, na jednoj strani velike ruske književnosti, a na drugoj strani srpske, koja je, ne samo u kulturi, bila usmerena na svoju veliku slovensku zaštitnicu.



Ova izložba otkriva i malo poznate veze između dvojice velikih ruskih pisca i srpskog naroda, pa je tu rodoslov Tolstojevih potomaka u Srbiji, Tolstojeva plaketa počasnog člana SANU, ali i njegova privatna prepiska i druženje sa pojedinim Srbima. Nakon aneksije Bosne i Hercegovine 1908. sedamnaestogodišnja Beograđanka Anđa Petrović, ćerka Dimitrija Mite Petrovića, narodnog poslanika i sestra čuvene slikarke Nadežde i pisca Rastka Petrovića, uputila je tri pisma Tolstoju sa namerom da privoli velikog pisca da se zauzme za Srbe i javno pruži podršku slovenskoj braći.



Anđina pisma nisu ostala bez odgovora, čak su ga i podstakla da napiše spis pod nazivom „O prisajedinjenju Bosne i Hercegovine Austriji“, jedno od njegovih poslednjih dela, objavljeno u Srbiji svega nekoliko meseci nakon ruskog izdanja. Po Tolstojevoj smrti, njegov doktor Dušan Makovicki, poslao je Anđi veliku piščevu fotografiju i više svezaka njegovih poslednjih tekstova, kao i nekoliko lovorovih listova s Tolstojevog groba. On dolazi u Beograd 1911. i da lično upozna Anđu, čiji su sunarodnici ubrzo pružili utočište Tolstojevima.



U junu 2010. Društvo za očuvanje spomena na Ruse u Srbiji uspelo je da okupi u Beogradu oko 15 osnovnih i desetinu bočnih potomaka Tolstojevih koji su vezani za Srbiju, čime se u našoj kulturi dao veliki doprinos obeležavanju stogodišnjice smrti velikog pisca. Postavka koju je srpska publika u prilici da vidi zahvaljujući angažmanu Biblioteke grada Beograda, upriličena je povodom Dana srpske kulture u Rusiji 2011. kao srpski doprinos obeležavanju stogodišnjice smrti Tolstoja i dva velika jubileja Dostojevskog 190 godina od rođenja i 130 godina od smrti.



Vladimir Đuričić

 

Dom Tolstojevih potomaka



Postavka otvara i Tolstojevo stablo sa potomcima koji su živeli u Srbiji. Lav N. Tolstoj i Sofija Andrejevna imali su trinaestoro dece. Najstariji sin Sergej imao je sina Sergeja, koji je umro bez naslednika, sledeća je ćerka Tatjana, treći sin Ilija, koji je umro je Americi 1933, njegovi muški potomci osnovna su nasledna linija Lava Tolstoja. Malo je poznato da je troje Ilijine dece sa porodicama živelo u emigraciji u Srbiji, u periodu od Oktobarske revolucije do 1945. Ilija Ljovovič imao je osmoro dece. Najstarije sinove Mihaila i Andreja odneo je vihor građanskog rata, dok su spasenje u našoj zemlji našli sinovi Ilija i Vladimir i ćerka Vera. Ilija Iljič je živeo u Beogradu.



Napisao je 1957. Srpsko-hrvatsko-ruski rečnik, prvi takav izdat u Rusiji. Njegov sin Nikita, čuveni akademik, lingvista, slavista rođen je u Vršcu 1923, a umro u Moskvi 1996, njegove ćerke, Marta i Ana, obe filolozi, žive u Rusiji. Vladimir Iljič je u Beogradu završio Poljoprivredni fakultet i kao agronom nastanio se u Novom Bečeju. Imao je dva sina, Olega (slikara) i Iliju (profesora MGU). Oleg ima Nataliju (akademski slikar) i Petra (žurnalista), a Ilija sinove Iliju i Vladimira koji je direktor zavičajne zbirke Jasna Poljana. Vera Iljič pohađala je Harkovski institut u Novom Bečeju, udala se u Novom Sadu i rodila sina Sergeja, a u Parizu je izgradila veliku karijeru kao estradna umetica.