Толстој и Достојевски у српској култури

 том „горњом” Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија, која једино Русе сматра својим избавитељима, својом браћом, она руског цара гледа као своје сунце, воли Русе и верује им - записао је Фјодор Михајлович Достојевски у „Пишчевом дневнику“ давне 1876. године.

Колико смо данас далеко од записа руског и светског великана пера, у данима када Достојевски са другим сувереним владаоцем читалачке публике у Срба, Лавом Николајевичем Толстојем израња пред нама у потпуно новом, до сада непознатом светлу. Ту феноменологију суптилних веза два великана, њихових корена и печата у Србији и српском друштву на посебан начин је препознала Наташа Булатовић, ауторка поставке „ Толстој и Достојевски у српској култури“ која је ових дана окупирала позорност посетилаца „храма књиге“у Београду.



Изложба, с упечатљивим потписом ауторке, у 18 плаката на руском и српском језику настоји да пружи свестран приказ рецепције двојице највећих руских писаца у Србији, истражујући уједно преводилачку, штампарску, критичарску, позоришну, филмску, друштвену и просветну делатност Срба везану за Толстоја и Достојевског од средине 19. и током читавог 20. века. Након публике Москве и Санкт Петерсбурга кренимо и ми с ауторком у тај скровити део веза са Толстојем и Достојевским.



У буђењу интересовања за Достојевског код Срба велику улогу одиграла су српска позоришта на чију сцену је закорачио1907, када је у Народном позоришту у Београду први пут изведена драматизација „Злочина и казне“. Након неколико гостовања Художественог театра са изванредним извођењима Достојевског (1914, 1920, 1921. и 1924) и групе МХАТ са представом Село Степанчиково (1925), до данас готово да нема озбиљнијег позоришта које бар једном годишње није у свој репертоар уврстило неко дело овог великана. Најчешће су у нашим позориштима извођене драматизације “Злочина и казне”, “Идиота” и “Браће Карамазових”, док су комедије попут “Ујкин сан” и краће приче као “Коротка” извођене повремено.



Средином 19. века Источно питање било је једно од централних питања модерне европске историје и судбинско питање народа Балканског полуострва. Народи југоистока Европе, посебно Балкана, били су на различите начине објекат сукоба великих европских сила и Османлијске империје. У тим историјским ковитлацима и ломовима нашао се и српски народ.



– Овај драматични развој нашег историјског пута свестрано је сагледао Достојевски, један од најизразитијих руских интелектуалаца славјанофилске орјентације- објашњава ауторка изложбе за наш лист – Он је сматрао да је Источно питање једно од светских питања и врло јасно одредио позицију и улогу Русије у његовом решавању. Решавање Источног питања видео је у ослободилачком рату, уз примену ненасилних метода. Идеју да Русија треба да се постави као предводница православља и заштитница Словена он ће доследно спроводити, разрађивати и образлагати у „Пишчевом Дневнику“. Ширећи идеју о потреби помоћи „словенској браћи”, овај велики мислилац активно је доприносио масовном пријављивању и одласку руских добровољаца у Србију.



Када је реч о Достојевском и кинематографији постоје бројне екранизације његових дела. Пишчеви романи, упечатљиви ликови и њихове судбине, па чак и сам живот Достојевског били су предмет најразличитијих тумачења и адаптација у филмском медију. У Србији неколицина најбољих режисера створило је вредна филмска остварења у слободној интерпретацији романа Достојевског, од којих ће неки (“Биће скоро пропаст света” Александра Петровића, 1968) постати култни српски филмови.



Редитељ Живојин Павловић, најистакнутији представник тзв. Црног таласа југословенског филма, дебитује са филмом “Непријатељ” (1965), у којем се наслућује интерпретација романа „Двојник“ Достојевског. Знаменитом писцу се Павловић враћа још једном, филмом “Дезертер” из 1992. “Дуг из Баден Бадена” играни филм из 2000. режирао је Слободан Ж. Јовановић по истоименој драми Миодрага Ђурђевића о животу Достојевског из угла његове супруге Ане, тада већ старице. Она прича о односу између њеног супруга и Ивана С. Тургењева, два горостаса супротних визија о будућности Русије.



Поставка неумитно води ка везама два светска дива. Како указује ауторка, животни и стваралачки путеви два велика савременика Толстоја и Достојевског, често су се приближавали, али се никада нису укрстили.– Писац и философ Дмитриј Мерешковски, један од најбољих познавалаца мисли и сваралаштва двојице књижевника, рекао је за њих да су они „два противуречна близанца”.



Следећи ту концепцију у формалном смислу, ова изложба уобличена је као својеврсни диптих – каже ауторка Булатовић и објашњава да њена симетричност симболише намеру да прикаже равноправни значај два највећа руска класика за српску културу. – Различите идеологије и времена на површину су издвајали једног или другог аутора, Толстоја или Достојевског, како то одувек чини историја са истакнутим људима. Трудили смо се да њихов утицај прикажемо у најразноврснијем светлу и тиме докажемо све прожимајуће јединство, на једној страни велике руске књижевности, а на другој страни српске, која је, не само у култури, била усмерена на своју велику словенску заштитницу.



Ова изложба открива и мало познате везе између двојице великих руских писца и српског народа, па је ту родослов Толстојевих потомака у Србији, Толстојева плакета почасног члана САНУ, али и његова приватна преписка и дружење са појединим Србима. Након анексије Босне и Херцеговине 1908. седамнаестогодишња Београђанка Анђа Петровић, ћерка Димитрија Мите Петровића, народног посланика и сестра чувене сликарке Надежде и писца Растка Петровића, упутила је три писма Толстоју са намером да приволи великог писца да се заузме за Србе и јавно пружи подршку словенској браћи.



Анђина писма нису остала без одговора, чак су га и подстакла да напише спис под називом „О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији“, једно од његових последњих дела, објављено у Србији свега неколико месеци након руског издања. По Толстојевој смрти, његов доктор Душан Маковицки, послао је Анђи велику пишчеву фотографију и више свезака његових последњих текстова, као и неколико ловорових листова с Толстојевог гроба. Он долази у Београд 1911. и да лично упозна Анђу, чији су сународници убрзо пружили уточиште Толстојевима.



У јуну 2010. Друштво за очување спомена на Русе у Србији успело је да окупи у Београду око 15 основних и десетину бочних потомака Толстојевих који су везани за Србију, чиме се у нашој култури дао велики допринос обележавању стогодишњице смрти великог писца. Поставка коју је српска публика у прилици да види захваљујући ангажману Библиотеке града Београда, уприличена је поводом Дана српске културе у Русији 2011. као српски допринос обележавању стогодишњице смрти Толстоја и два велика јубилеја Достојевског 190 година од рођења и 130 година од смрти.



Владимир Ђуричић

 

Дом Толстојевих потомака



Поставка отвара и Толстојево стабло са потомцима који су живели у Србији. Лав Н. Толстој и Софија Андрејевна имали су тринаесторо деце. Најстарији син Сергеј имао је сина Сергеја, који је умро без наследника, следећа је ћерка Татјана, трећи син Илија, који је умро је Америци 1933, његови мушки потомци основна су наследна линија Лава Толстоја. Мало је познато да је троје Илијине деце са породицама живело у емиграцији у Србији, у периоду од Октобарске револуције до 1945. Илија Љовович имао је осморо деце. Најстарије синове Михаила и Андреја однео је вихор грађанског рата, док су спасење у нашој земљи нашли синови Илија и Владимир и ћерка Вера. Илија Иљич је живео у Београду.



Написао је 1957. Српско-хрватско-руски речник, први такав издат у Русији. Његов син Никита, чувени академик, лингвиста, слависта рођен је у Вршцу 1923, а умро у Москви 1996, његове ћерке, Марта и Ана, обе филолози, живе у Русији. Владимир Иљич је у Београду завршио Пољопривредни факултет и као агроном настанио се у Новом Бечеју. Имао је два сина, Олега (сликара) и Илију (професора МГУ). Олег има Наталију (академски сликар) и Петра (журналиста), а Илија синове Илију и Владимира који је директор завичајне збирке Јасна Пољана. Вера Иљич похађала је Харковски институт у Новом Бечеју, удала се у Новом Саду и родила сина Сергеја, а у Паризу је изградила велику каријеру као естрадна уметица.