Slobodan Šijan: Balkanski sudar rustičnog i urbanog

Šijan je, naime, završio dva fakulteta, Akademiju likovnih i Fakultet dramskih umetnosti, a povod za intervju bila je nagrada “Aleksandar Lifka” za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji, koja mu je uručena na upravo završenom Festivalu evropskog filma Palić. Pre nekoliko godina, Muzej savremene umetosti Vojvodine priredio je veliku, retrospektivnu izložbu njegovih eksperimentalnih radova koji su, pogotovo za mlađe generacije, otvorili nove horizonte pogleda na njegovu umetnost.

Kakvo je bilo to šezdesetosmaško vreme rađanja i buđenja do tada nezamislivih sloboda i kreativnosti, vreme kada ste prvenstveno stvarali u likovnom mediju?

– Period od 1968. do 1972, do čuvenog pisma Josipa Broza kojim su presečene sve nove tendencije, bar kad je film u pitanju, a bilo je napada i na literaturu i slikarstvo, u mom sećanju je ostao kao jedan od slobodnijih perioda, kao jedan veliki talas liberalizacije u kulturi. Tako je tada bilo svuda u svetu, pa se i kod nas proširilo. Onda je sve to zgasnulo i podleglo represivnim merama. S druge strane, neke stvari su upravo tada počele da se razvijaju - alteranativna umetnička scena u SKC-u u Beogradu. Veoma je zanimljivo, kad bi se neko pozabavio analizom, kako je to krenulo. Mislim da to ovi uopšte nisu bili u stanju da razumeju. Sa filmom su još i mogli da komuniciraju, ako neko pokaže Josipa Broza ili neku bedu, ali neki likovi koji u SKC-u nešto rade im uopšte nisu ulazili u registar. To je ostalo kao neki ventil i ta scena je postala vrlo snažna, a danas je možda nešto najvažnije što se desilo te decenije, i u novije vreme u našoj vizuelnoj umetnosti.

Baš moj dobar prijatelj o kom sam napisao i knjigu, Tomislav Gotovac, pre svega andergraund filmadžija (i mi smo imali andergraund, ne samo Amerikanci), koji je igrao glavnu ulogu u filmu “Plastični Isus”, praktično je bio stavljen na crnu listu. Nije dobio da radi ni diplomski film na akademiji, a kamoli nešto drugo. On je počeo da se šunja i prisustvuje tim izložbama, akcijama, konceptuali i novoj umetničkoj praksi u SKC-u, polako se otvorio i na neki način restartovao svoju karijeru kao vizuelni umetnik, kroz retrospektivu koju mu je Jerko Denegri napravio 1976. u Beogradu. Međutim, kritirijumi su bili različiti, a zašto, nemam pojma – recimo, u Novom Sadu je i konceptuala bila na udaru zakona, pa su Miroslav Mandić i drugi akteri te scene bili hapšeni i proganjani.

Ko je u to vreme prvi snimio scenu fiksanja, vi ili Joca Jovanović, i šta vam je to značilo?

– Kod Joce Jovanovića se to pojavljuje prvi put, koliko ja znam, u filmu “Mlad i zdrav kao ruža”, s tim što je to jedna scena u prolazu i kontekstu velikog hepeninga destrukcije robne kuće, obračuna sa potrošačkim mentalitetom. U ovoj mojoj verziji igra najpoznatiji narkoman prve generacije narkosa u Beogradu, s kojom sam se ja dosta družio. Srećom, nisam se navukao. To je čuveni Caka o kojem je sjajnu knjigu, “Žvaka za ludaka”, napisao Radovan Hiršl, značajni psihodelični slikar. Strahinja Jovanović Caka je glavni junak tog romana. O njemu su kolale razne legende. A on je bio harizmatična ličnost. Imao je nekad namere i da se bavi glumom, pa sam ga ja uzeo i u tom filmu on se zaista fiksao. Na prazno, da bi mogli da napravimo više dublova. Ili, ne znam, možda je nešto i koristio, ali ne bi mogao više puta… Bodenje je pravo, ovo drugo više se ne sećam.

Imate iz tih godina i film sa Tomom Gotovcem i scenom eksplicitnog seksa!?

– To je bilo vreme u kom je, nismo mi bili jedini, postojao trend da sve može da se snimi i da je sve film. Slobode su još trajale, a onda je došao taj rez 1972. To smo snimili 1973. u zaista opasno vreme ne samo zbog toga što je postojala cenzura, nego i zato što je to bilo zakonom zabranjeno. A ja sam imao 16 mm kameru, Tom me pitao da li bih nešto snimao s njim i devojkom, rekao sam, važi. Problem je bio gde razvijati taj materijal. Da smo ga poslali u laboratoriju, onda bi stvarno moglo da dođe do krivične prijave. Tako je to razvijano u ručnim doznama za razvijanje filma i dugo sam mislio da taj film ne postoji, da je propao. To je bio andergraund poduhvat i verovatno najeksplicitniji prikaz seksa na našem filmu, koji nije imao pornografske intencije. To je bio umetnički, subverzivni čin, gest slobode. Niko to ne bi gledao da bi se seksualno uzbudio, pošto to deluje prilično brutalno (smeh).

Danas su veoma aktuelne (i generisane) krize. Kako ste vi dolazili do novaca, odnosno do filmova?

– To je bilo dosta uređenije društvo, koliko god mi njega voleli ili ne. Da biste došli u razmatranje za film, za to su postojali zaista različiti putevi. Moj put je bio preko televizije. Počeo sam da radim tezge, ali mene je zanimala igrana struktura. Kontaktirao sam dramski program i dali su mi da režiram recital poezije o Vasku Popi. Ambiciozno sam pristupio i napravio nešto drukčije. Terao sam glumce da se pentraju po kamenolomu. Sećam se Ljuba Tadić kaže: “Mladiću, šta vi zamišljate, ja sam došao da recitujem!?!”. Onda su mi dali još jedan, recital o Branku Miljkoviću sa Mikijem Manojlovićem. Neke magle sam puštao u šumi... To je opet dosta dobro prošlo.

Onda su mi poverili ono što je mene zanimalo, da radim TV dramu, sjajan tekst Marinka Arsića Ivkova. To su oni zvali dokumentarna drama, gde ljudi govore u kameru. Iza te stvari i danas stojim. Tu sam napipao ono što će me zanimati, iako sam još eksperimentisao. I kasnije, u još jednoj drami koju sam snimio sa naturščicima, “Najlepša soba” Zvonimira Kostića, napipao sam taj iščašeni humor koji proizilazi iz sudara rustikalne prirode balkanskih ljudi i civilizacije i urbaniteta. Onda mi je na televiziji ponuđen “Ko to tamo peva”. Goran Paskaljević je trebalo to da režira, ali on je uzeo da radi “Zemaljski dani teku”. “Ko to tamo peva” je trebalo da bude savremena priča od 40-tak minuta. Savremena priča, ali prilično drukčija. Duško Kovačević je već imao te izuzetno duhovite situacije kao pad s mosta, i meni se to dopalo. Onda sam se preko direktora fotografije Božidara Nikolića upoznao s njim i razgovarao da to proširimo i ponudimo kao celovečernji film.

Duško je napravio nove verzije scenarija, pričali smo dosta o tome. Do verzije koju smo snimili bilo je sedam, osam verzija. I kad smo već znali da će da se radi film, mi smo kljucali i dalje, nismo bili zadovoljni. Složili smo se da vreme prebacimo pre bombardovanja Beograda i tad je sve krenulo zaista sjajno. Tu nam je dosta pomogao dramaturg Filip David. On je bio urednik, on me i zvao za to. Svako nađe svoj put kako da stigne do filma, ali kada jednom dođete u situaciju da vam preduzeće uvrsti film u program kojim će konkurisati za fond, onda imate dobru šansu da dobijete novac koji je potreban da se snimi. Ne idete da kamčite tamo-’amo, postojao je neki sistem. Jeste bilo teško doći do te tačke, ali preduzaća su uvek strateški tražila nove, mlade ljude, jer se oni prethodni, ako naprave dobar film, osile i hoće da vladaju, da naređuju, pa zato potraže nekog novog mladog, to im je bio metod. Tako sam i ja došao, kao podmladak, pa šta bude.

A otkud vam “Maratonci”, koje je Dušan Kovačević pisao još kao student. Da li ste pre filma gledali predstavu?

– Posle uspeha našeg prvog filma nametnulo se da radimo još nešto. Rekao je da je počeo da piše nešto prema predstavi i tako je to počelo. Nisam više siguran da li sam gledao predstavu ranije, ali znam kad smo išli zajedno, da sam odgledao pola. Nisam hteo da ulazim dublje, da ne bi previše uticalo na moju viziju kako to treba da izgleda. Hteo sam da to izađe iz teksta. Znam da sam najviše uticao na promenu lika Đenke kog je u predstai igrao Dragan Nikolić. Tu je on bio moderna mladež, a ja sam smatrao da ako treba da režiram Duškov tekst, da taj njegov humor bolje funkcioniše ako ga odmaknemo od našeg vremena u dizajniranu stvarnost koju mogu da kontrolišem. Onda sam mu predložio da Đenku ubacimo u lik kino-operatera. Pošto je on bio blizak prijatelj sa Borom Todorovićem, video je prostor da napiše ulogu za njega. Nije mu smetalo što ne snimamo komad, a ja nisam hteo da Bora igra Lakija, kao u predstavi. Imao sam drugu podelu i tako se to razvijalo. Dosta smo dobro sarađivali.

Duško Kovačević je posle toga počeo sam da režira, a vi ste počeli da pišete scenarija za svoje filmove. Kavi su to bili impulsi?

– Čim upišete akademiju, kao student pišete scenario. Ali ja sam više voleo da radim sa piscima. Svako od njih donosi autentičan svet i to mi se učinilo zanimljivijim. Reditelji kad pišu scenarija, onda se previše ponavljaju. Jedan od ciljeva koje sam želeo da ostvarim je da se ne ponavljam! Mislim čak i kad sam sa Duškom radio dva filma za redom, da su “Maratonci” bili toliko drukčiji od “Ko to tamo peva”, da su u ono vreme postojale podele među gledaocima. Ko je voleo “Ko to tamo peva” nije voleo “Maratonce”, i obrnuto. U tom smislu sam uspeo i time sam zadovoljan.

Igor Burić

Klerikalni sram od smejanja

Ovih dana mediji su prenosili kako ste se na Paliću predstavljali kao reditelj komedija koje su ugrožen žanr. Zar vam se ne čini da komedija svakako ima posebno mesto u našoj kulturi?

– Zavisi šta smatrate našom kulturom, gledaoce, festivalsku, selekcionu komisiju, ili fondovske komisije koje dodeljuju pare. Naš narod, naša javnost, voli komediju, ali upravo tu je paradoks da na nivou kulturnih procenjivanja komedija ne zauzima veliko mesto. Drugo je u pozorištu, gde zaista ima velikih komediografa, pa smo se navikli da postoje Nušić, Popović, Kovačević.

Pozorište je najdirektnije povezano s publikom i tu je ta veza dosta bitna, ali i dalje važi stav - “to je, ipak, komedija”. Kao što je Umberto Eko primetio u “Imenu ruže”, nije nam Aristotel ostavio aparat za adekvatno vrednovanje komedije. Čak bih rekao da tu postoji možda neki klerikalni sram od smejanja. Komedija je trag dionizijske kulture, karnevala, tako da stalno imamo zadršku i zazor od toga, jer u krajnjoj liniji, i jesmo mi skloni prevelikom divljanju.