Sedamdeset pet godina od ubistva slikara Save Šumanovića

Ja sam mati Save Šumanovića, akademskog slikara, koji je na Veliku Gospojinu 1942. godine prilikom Tomićeve akcije odveden iz naše kuće u Šidu i zatvoren prvo u sreskom načelstvu u Šidu, pa posle isti dan oteran u Mitrovicu zajedno sa ostalih oko 130 Šiđana i tamo je verovatno nastradao mučeničkom smrću, jer se nikada više do danas nije javio, a ja sam povodom molbe i pitanja postavljenog Pavelićevoj kancelariji u Zagrebu obaveštena da je kao taoc streljan u Mitrovici 30. avgusta 1942. godine, reči su Perside Šumanović, tužne majke Savine, navedene u zapisniku njenog svedočenja u Ekspozituri anketne komisije za utvrđivanje ratnih zločina u Šidu, 7. maja 1946.

Četiri gusto pisane stranice uspomena na poslednje, oproštajne, trenutke Perside i Save Šumanovića u njihovom domu u Šidu, čuvaju se u Arhivu Vojvodine, gde su mnogobrojna dokumenta o jednom od najvećih zločina ustaša – ubistvu Save Šumanovića i Šiđana. Šiđanka Branka Nikolić videla je Savu Šumanovića u dvorištu sreskog načelstva, gde je nasilno doveden posle oproštaja sa majkom Persidom u porodičnoj kući. Nasilno je dovedena i Branka, zajedno s mužem Jovanom. Te noći i jutra, ustaše su hapsile Šiđane, nevine ljude, žene i decu, a dovođeni su novi. Iz soba i podruma načelstva ođekivali  su jauci.

„Kad su nas izveli u dvorište tu sam videla sve pohapšene ljude vezane, a ustaše su ih stalno na najraznovrsnije načine zlostavljali... Osim toga sam videla Šumanovića Savu gde leži i viče: jao, doktore, na što ga je jedan ustaša udario nogom u stomak i opsovao mu mater”... Ove reči Nikolićeve, to je sve, koliko je poznato, što se saznalo o Šumanoviću, zatočenom u tom dvorištu toga jutra, 28. avgusta 1942. Sutra se navršava 75 godina od zločina ustaša – hapšenja, a potom i ubistva slikara Save Šumanovića (Vinkovci, 1896 - Sremska Mitrovica, 1942). I drugi uhapšeni 28. avgusta, dovođeni su iz šidskih ulica u dvorište sreskog načelstva. Dan ranije, u sparno avgustovsko veče, ustaše su blokirale Šid i noću hapsili, hapsili... Početak njihovog pogroma, najavio je Viktor Tomić, emisar ustaške vlasti za Srem, čim je stigao u Vukovar. Po nalogu glavnog stana poglavnika u Zagrebu, došao je u veliku župu Vuku da uspostavi red i mir na čitavom području Srema – tako je rekao. Odlučio je: strahom, hapšenjem, streljanjem – umiriće on Srem. A nespokoja je bilo mnogo. Pojavili su se prvi partizani, sabotaže, zapaljena žita... U Zagreb i Berlin hitale su poruke: „Raspoloženje naših ljudi je panično. Sve živi u stalnom strahu da će sledeće noći biti napadnuto”... Da se umiri Srem, izabrani su teror i zločin: u Sremu, tada pod okupacijom ustaške Nezavisne Države Hrvatske, ubijeno je i nestalo oko 6.000 ljudi, žena i dece, a uhapšeno i mučeno više od 10.000.

I Sava Šumanović je odveden bez objašnjenja, apsolutno bez ikakve krivice. Još od 1920, živeo je deset godina u Parizu i bio „najdarovitiji i najinteligentniji od svih jugoslovenskih umetnika”. Izlagao je, zapaženo, u salonima Nezavisnih, Prolećnom, Jesenjem. Doživeo je slom psihe: „Hteo sam biti običan čovek, sa mnogo sreće, i mnogo osvedočenja u svoju vrednost” – pisao je, pogođen bolešću. Majka Persida vratila je Savu u Šid, u bogati porodični dom. Lečio se u bolnici u Beogradu, lečio slikajući u Šidu. Sa više od 400 slika predstavio se u Beogradu 1939. na svojoj poslednjoj izložbi – najvećoj koju je ikada imao jedan jugoslovenski slikar. Povučen od ljudi, da nikome ne zasmeta, a da se svakome uljudno javi, slikao je, uvek usamljen, šidski predeo – „najbogatiji bojom koji sam do sada video, a prašina mu daje i ljupki izgled, kao da je ,pudrovan’”, kako je pisao. Na mnogim od 800 svojih slika u ulju i 600 crteža, gvaševa i pastela, ovekovečio je takve šidske pejsaže. Buktanje svetlosti!

„Možda se nećemo videti”

Čitamo stranice svedočenja Savine majke Perside Šumanović, ovde sa ovlašnim otklonom  omaški: ,,Toga dana, 28. avgusta 1942. godine oko 6 sati ujutro došla su dva agenta u civilu, koje nisam poznavala i nisam ni kasnije čula kako se zovu, u društvu sa nekoliko ustaša i jednim šidskim policajcom. Ustaše nisu ulazile unutra i nisam imala priliku da ih sve vidim, nego jedino sam od mojih mlađih ukućana čula da je jedan od tih ustaša bio Efler iz Šida. Koji je od Eflerovih to bio, ne znam sigurno da li Kalman Efler, no verovatno će biti baš on. Agenti su dozvolili mome sinu da se spremi, da pronađe i sobom ponese izvesne papire kojima je on mislio da će se moći braniti i da će mu trebati, jer zapravo nije znao zašto ga terete i zašto ga apse. Poneo je i lekarska uverenja o svome zdravlju i potrebi lečenja, poneo je zlatan sat sa srebrnim lancem i u gotovom 2.000 kuna koje sam mu ja silom dodala da mu se u nevolji nađe. Pošto je bilo još prilično rano, agenti su pričekali dok se moj sin nije spremio i za vreme dok se on spremao, umivao i oblačio, agenti su pretražili korespondenciju, pretresli sve ladle i pretresali Savina odeljenja, tj. spavaću sobu i atelje. Ja sam Savu ispratila do vrata, on me je poljubio u ruku i oprostio se sa mnom  rečima: „Možda se nećemo videti, zbogom mama'. Ja sam pred agentima rekla da se ništa ne bojim jer smo oboje nevini i pravedni i da ništa zlo ne mislimo. Da li su ga vezali ne znam, a nisam to čula ni od drugih.

Posle jedno dva sata došla su ponovo ona ista dva meni nepoznata agenta i naredili meni da se i ja spremim. Dozvolili su da se preobučem i tražili su da pokažem sve moje novce, pa sam ja uzela svu onu gotovinu koja se zatekla u kući i agentima uručila. Doveli su me pokrajnim ulicama do sreskog načelstva i uveli u prvu sobu, kako se ulazi kroz hodnik u zgradu ... i to u prvu sobu levo, sa prozorom u dvorište. U sobi su bila dva strana gospodina i to jedan za pisaćom mašinom, a drugi verovatno islednik i na redu je baš bio da dade svoje generalije Ilija Spajić, strojobravar iz Šida. Dok sam ja čekala na red ušao je u sobu Viktor Tomić, kojega dotle nisam poznavala, ali sam kasnije čula da je to on. Bio je visok čovek grubog izgleda i grubog ponašanja sa nekom kanyijom ili bičaljicom u rukama i kako je otvorio vrata povikao je, šta će ova ženska ovde. Agenti su odgovorili da su uhapsili moga sina, pa da su mene onda doveli i još su rekli da su tu i moji novci i pokazali na novce. Ja sam se umešala u razgovor pa sam rekla da niti sam ja što kriva niti moj sin, a novci da su prebrojani i da je sve tačno predato agentima po knjizi, jer smo mi na našem imanju imali komesara. Komesar je u to doba bio Viktor Hercog – iz Vukovara je došao, a odakle je rodom ne znam. Tomić me je odmerio i naredio odmah da pokupim sve novce i da idem svojoj kući. Ja sam, slobodna, odmah otišla kući i što se moje osobe tiče drugih šikana tada nisam imala.”

Prva izložba u Beogradu

„Moj sin Sava živeo je jedan duži period vremena u Parizu, blizu svojih 10 godina, sa jednim kratkim prekidom. Onda se razboleo i došao je kući. Tada je na moju želju priredio svoju prvu izložbu 1928. godine u Beogradu. Na toj izložbi je rasprodao sve svoje slike i ponovo se vratio u Pariz, ali se ubrzo bolestan morao vratiti kući. Posle lečenja u bolnici, posvetio se potpuno slikarstvu i živeo je sasvim povučeno, onako kako to samo slikari mogu da čine. Predao se potpuno i sav svome pozivu, za koga je imao neobično mnogo volje i smisla i s dnevnim događajima, sa ljudima oko sebe, a najmanje s političkim prilikama u Šidu nije imao baš nikakve veze. Bio je odgojen i kada je došla prilika, uvek je naglašavao da je Srbin, pa je kao takav ostao i posle okupacije, posle 1941. godine. Nikakvih, ni ličnih, a još manje političkih ili drugih protivnika ili neprijatelja nije imao i ja ne bih mogla da kažem ili da imenujem bilo koje lice koje bi bilo krivo ili osumnjičeno da je krivo za njegovu smrt.

Zadužbina majke i sina

„Moj sin za života, zajedno sa mnom, bio se dogovorio da ostavi u našoj kući u Šidu jedan muzej i da u muzeju ostavi potomstvu najveći deo svojih slika, kao  zadužbinu zajedno sa našom kućom u Šidu, budućim generacijama Šida i okolice, da ceo svoj trud i imetak i on, kao neženja, i ja kao majka, ostavimo u zadužbinu našem narodu” – piše u zapisniku svedočenja Perside Šumanović (Šid,1875 - Šid,1968). Doživela je 1952. ono što su ona i Sava zajedno želeli: njihov uzorni dom u Šidu ozvaničen je kao zadužbina i galerija Save Šumanovića, velikana moderne srpske umetnosti. Zablistao je legat: 356 Savinih uljanih slika i 61 na papiru – crteža, akvarela, pastela. Retka u Evropi galerija slavnog slikara, žrtve fašista.

Posle odvođenja u srez u Šidu i posle moga poslednjega viđenja sa Savom, kako sam napred opisala, iz vlastitog opažanja ništa ne znam. Raspitivajući se za svoga sina saznala sam od žene Žarka Čavića iz Šida, koja je takođe sa svojim mužem bila oterana toga dana u sresko dvorište, pa puštena na slobodu, da je u jednome momentu neko izašao od ustaša iz zgrade sreskog načelstva i pitao doterani i povezani narod u dvorištu da li ko ima šta da se žali. Iz mase pohapšenih Šiđana javio se  moj sin Sava i pušten je u zgradu sreskog načelstva da se brani i u nevolji hteo je da upotrebi sve pa je naveo da je Srbin, ali da nikakvo krivično delo, s obzirom na tadašnju državnu vlast, nije počinio i pozvao se na svoga strica dr Svetislava Šumanovića, narodnog zastupnika u Hrvatskom Saboru. Po rečima te iste Čavićke, Tomić ga je brutalno odbio, gurnuo i rekao da bi hteo da se izvlači. Kako je Sava mučen u Šidu i kako u Mitrovici, kako je proveo svoje poslednje časove i kako je stradao, ništa ne znam i ništa nisam mogla ni saznati ... Na ekshumaciju grobnica masovnog zločina Tomićevog pokolja u Mitrovici nisam išla, jer sam  stara i slaba i moji zdravstveni razlozi nisu mi dali mogućnost da tamo odem, nego sam zamolila ostale Šiđanke, a naročito moju sestru, da promatraju leševe i da mi eventualno saopšte ako se bude Savin leš prepoznao. Međutim, niko od Šiđanki, pa ni moja sestra nije ga poznala...

Ja ne znam koliko danas Sava ima slika, da li više ili manje nego u početku izložbe 1939, jer ja i njegovu sobu, a naročito radnu sobu (atelje), kao moju jedinu i najmiliju uspomenu čuvam i sačuvala i za vreme fronta koji se pomerao i držao oko Šida svojih šest meseci pred oslobođenje i završetak rata. Nikada se od toga nisam odvajala, ni sa ostalim Šiđanima, kod pomeranja fronta, povlačila, nego sam dočekala novu okupaciju od Nemaca u Šidu, samo da sačuvam danas ovo moje jedino blago. U tome sam zaista i uspela i osim neznatnih oštećenja na samo dve slike, sve sam očuvala kao upomenu na moga sina”... 

Pisma užasne ravnodušnosti

U zapisniku o svedočenju Perside Šumanović ne pominje se da je ona pokušala da spasi sina Savu. Hitno je uputila molbe u Mitrovicu, Vukovar, Zagreb „da se nađu veze s uticajnim ličnostima čija bi reč bila spasonosna”, pisao je Dimitrije Bašičević u monografiji o Šumanoviću (1960). Dani su tekli bez odgovora, bližila se i sredina oktobra 1942. Tek tada je Persidi stiglo u Šid ovo službeno, okrutno, saopštenje iz Zagreba: „Ured br. I ustaške Nadzorne službe”, br. 62. 695 – II B–3, 42. u Zagrebu, 15. rujna 1942. – napisao je ovo: „Persida ud. Šumanović iz Šida zamolila je pri Poglavniku, da se njezin sin Sava pusti na slobodu. Uvidom u očevidnost Ureda I. ustanovljeno je, da je Šumanović Sava kao talac, po Višem redarstvenom povjereničtvu osuđen na smrt i strijeljan 30. 08 1942. g. Uslijed toga molbi se ne može udovoljiti, o čemu neka naslov obavijesti moliteljicu”. U produžetku toga  pisma, „naslov” u Šidu je dopisao i Persidi poslao ovu rečenicu užasne ravnodušnosti: „Dostavlja Vam se prednje radi znanja”! Bilo je to 20. oktobra 1942. – dva meseca posle ubistva Save Šumanovića, zajedno sa uhapšenim Šiđanima, u Sremskoj Mitrovici.

Persida je svoga sina Savu nadživela 26 godina, a nije saznala gde mu je grob. U domu njenog rođaka Srđe Debeljačkog u Novom Sadu pričali su mi da je ona svake godine 30. avgusta dolazila na spomen-groblje u Sremskoj Mitrovici. Donela bi cveće: buket za svog Savu i svoje Šiđane, rođake, prijatelje.

Usamljena i nesrećna, Persida Šumanović umrla je 18. juna 1968. A iduće godine, neočekivano, u muzeju u Vukovaru nađen je pasoš Save Šumanovića, izdat u Parizu 1928, koji je on poneo iz svog doma u Šidu onog jutra kad se oprostio od majke. Možda će mu pariski pasoš zatrebati – uzalud se ponadao.

„Zvezde su ugašene za mene” – pisao je Šumanović u Parizu, u danima svoje bolesti 1930, a taj pasoš je imao za povratak u Šid. Mnogo godina kasnije, Milan Kašanin je otkrio: „nema veće razlike nego između Šumanovićeve mračne smrti i njegovih kristalno jasnih slika”. Za njega je Sava Šumanović naš najveći slikar svetlosti. Ona je nevinom Savi ugašena, zlikovački, poslednjih dana avgusta 1942.

Ljuba Vukmanović