Седамдесет пет година од убиства сликара Саве Шумановића

Ја сам мати Саве Шумановића, академског сликара, који је на Велику Госпојину 1942. године приликом Томићеве акције одведен из наше куће у Шиду и затворен прво у среском начелству у Шиду, па после исти дан отеран у Митровицу заједно са осталих око 130 Шиђана и тамо је вероватно настрадао мученичком смрћу, јер се никада више до данас није јавио, а ја сам поводом молбе и питања постављеног Павелићевој канцеларији у Загребу обавештена да је као таоц стрељан у Митровици 30. августа 1942. године, речи су Персиде Шумановић, тужне мајке Савине, наведене у записнику њеног сведочења у Експозитури анкетне комисије за утврђивање ратних злочина у Шиду, 7. маја 1946.

Четири густо писане странице успомена на последње, опроштајне, тренутке Персиде и Саве Шумановића у њиховом дому у Шиду, чувају се у Архиву Војводине, где су многобројна документа о једном од највећих злочина усташа – убиству Саве Шумановића и Шиђана. Шиђанка Бранка Николић видела је Саву Шумановића у дворишту среског начелства, где је насилно доведен после опроштаја са мајком Персидом у породичној кући. Насилно је доведена и Бранка, заједно с мужем Јованом. Те ноћи и јутра, усташе су хапсиле Шиђане, невине људе, жене и децу, а довођени су нови. Из соба и подрума начелства ођекивали  су јауци.

„Кад су нас извели у двориште ту сам видела све похапшене људе везане, а усташе су их стално на најразноврсније начине злостављали... Осим тога сам видела Шумановића Саву где лежи и виче: јао, докторе, на што га је један усташа ударио ногом у стомак и опсовао му матер”... Ове речи Николићеве, то је све, колико је познато, што се сазнало о Шумановићу, заточеном у том дворишту тога јутра, 28. августа 1942. Сутра се навршава 75 година од злочина усташа – хапшења, а потом и убиства сликара Саве Шумановића (Винковци, 1896 - Сремска Митровица, 1942). И други ухапшени 28. августа, довођени су из шидских улица у двориште среског начелства. Дан раније, у спарно августовско вече, усташе су блокирале Шид и ноћу хапсили, хапсили... Почетак њиховог погрома, најавио је Виктор Томић, емисар усташке власти за Срем, чим је стигао у Вуковар. По налогу главног стана поглавника у Загребу, дошао је у велику жупу Вуку да успостави ред и мир на читавом подручју Срема – тако је рекао. Одлучио је: страхом, хапшењем, стрељањем – умириће он Срем. А неспокоја је било много. Појавили су се први партизани, саботаже, запаљена жита... У Загреб и Берлин хитале су поруке: „Расположење наших људи је панично. Све живи у сталном страху да ће следеће ноћи бити нападнуто”... Да се умири Срем, изабрани су терор и злочин: у Срему, тада под окупацијом усташке Независне Државе Хрватске, убијено је и нестало око 6.000 људи, жена и деце, а ухапшено и мучено више од 10.000.

И Сава Шумановић је одведен без објашњења, апсолутно без икакве кривице. Још од 1920, живео је десет година у Паризу и био „најдаровитији и најинтелигентнији од свих југословенских уметника”. Излагао је, запажено, у салонима Независних, Пролећном, Јесењем. Доживео је слом психе: „Хтео сам бити обичан човек, са много среће, и много осведочења у своју вредност” – писао је, погођен болешћу. Мајка Персида вратила је Саву у Шид, у богати породични дом. Лечио се у болници у Београду, лечио сликајући у Шиду. Са више од 400 слика представио се у Београду 1939. на својој последњој изложби – највећој коју је икада имао један југословенски сликар. Повучен од људи, да никоме не засмета, а да се свакоме уљудно јави, сликао је, увек усамљен, шидски предео – „најбогатији бојом који сам до сада видео, а прашина му даје и љупки изглед, као да је ,пудрован’”, како је писао. На многим од 800 својих слика у уљу и 600 цртежа, гвашева и пастела, овековечио је такве шидске пејсаже. Буктање светлости!

„Можда се нећемо видети”

Читамо странице сведочења Савине мајке Персиде Шумановић, овде са овлашним отклоном  омашки: ,,Тога дана, 28. августа 1942. године око 6 сати ујутро дошла су два агента у цивилу, које нисам познавала и нисам ни касније чула како се зову, у друштву са неколико усташа и једним шидским полицајцом. Усташе нису улазиле унутра и нисам имала прилику да их све видим, него једино сам од мојих млађих укућана чула да је један од тих усташа био Ефлер из Шида. Који је од Ефлерових то био, не знам сигурно да ли Калман Ефлер, но вероватно ће бити баш он. Агенти су дозволили моме сину да се спреми, да пронађе и собом понесе извесне папире којима је он мислио да ће се моћи бранити и да ће му требати, јер заправо није знао зашто га терете и зашто га апсе. Понео је и лекарска уверења о своме здрављу и потреби лечења, понео је златан сат са сребрним ланцем и у готовом 2.000 куна које сам му ја силом додала да му се у невољи нађе. Пошто је било још прилично рано, агенти су причекали док се мој син није спремио и за време док се он спремао, умивао и облачио, агенти су претражили кореспонденцију, претресли све ладле и претресали Савина одељења, тј. спаваћу собу и атеље. Ја сам Саву испратила до врата, он ме је пољубио у руку и опростио се са мном  речима: „Можда се нећемо видети, збогом мама'. Ја сам пред агентима рекла да се ништа не бојим јер смо обоје невини и праведни и да ништа зло не мислимо. Да ли су га везали не знам, а нисам то чула ни од других.

После једно два сата дошла су поново она иста два мени непозната агента и наредили мени да се и ја спремим. Дозволили су да се преобучем и тражили су да покажем све моје новце, па сам ја узела сву ону готовину која се затекла у кући и агентима уручила. Довели су ме покрајним улицама до среског начелства и увели у прву собу, како се улази кроз ходник у зграду ... и то у прву собу лево, са прозором у двориште. У соби су била два страна господина и то један за писаћом машином, а други вероватно иследник и на реду је баш био да даде своје генералије Илија Спајић, стројобравар из Шида. Док сам ја чекала на ред ушао је у собу Виктор Томић, којега дотле нисам познавала, али сам касније чула да је то он. Био је висок човек грубог изгледа и грубог понашања са неком kanyijom или бичаљицом у рукама и како је отворио врата повикао је, шта ће ова женска овде. Агенти су одговорили да су ухапсили мога сина, па да су мене онда довели и још су рекли да су ту и моји новци и показали на новце. Ја сам се умешала у разговор па сам рекла да нити сам ја што крива нити мој син, а новци да су пребројани и да је све тачно предато агентима по књизи, јер смо ми на нашем имању имали комесара. Комесар је у то доба био Виктор Херцог – из Вуковара је дошао, а одакле је родом не знам. Томић ме је одмерио и наредио одмах да покупим све новце и да идем својој кући. Ја сам, слободна, одмах отишла кући и што се моје особе тиче других шикана тада нисам имала.”

Прва изложба у Београду

„Мој син Сава живео је један дужи период времена у Паризу, близу својих 10 година, са једним кратким прекидом. Онда се разболео и дошао је кући. Тада је на моју жељу приредио своју прву изложбу 1928. године у Београду. На тој изложби је распродао све своје слике и поново се вратио у Париз, али се убрзо болестан морао вратити кући. После лечења у болници, посветио се потпуно сликарству и живео је сасвим повучено, онако како то само сликари могу да чине. Предао се потпуно и сав своме позиву, за кога је имао необично много воље и смисла и с дневним догађајима, са људима око себе, а најмање с политичким приликама у Шиду није имао баш никакве везе. Био је одгојен и када је дошла прилика, увек је наглашавао да је Србин, па је као такав остао и после окупације, после 1941. године. Никаквих, ни личних, а још мање политичких или других противника или непријатеља није имао и ја не бих могла да кажем или да именујем било које лице које би било криво или осумњичено да је криво за његову смрт.

Задужбина мајке и сина

„Мој син за живота, заједно са мном, био се договорио да остави у нашој кући у Шиду један музеј и да у музеју остави потомству највећи део својих слика, као  задужбину заједно са нашом кућом у Шиду, будућим генерацијама Шида и околице, да цео свој труд и иметак и он, као нежења, и ја као мајка, оставимо у задужбину нашем народу” – пише у записнику сведочења Персиде Шумановић (Шид,1875 - Шид,1968). Доживела је 1952. оно што су она и Сава заједно желели: њихов узорни дом у Шиду озваничен је као задужбина и галерија Саве Шумановића, великана модерне српске уметности. Заблистао је легат: 356 Савиних уљаних слика и 61 на папиру – цртежа, акварела, пастела. Ретка у Европи галерија славног сликара, жртве фашиста.

После одвођења у срез у Шиду и после мога последњега виђења са Савом, како сам напред описала, из властитог опажања ништа не знам. Распитивајући се за свога сина сазнала сам од жене Жарка Чавића из Шида, која је такође са својим мужем била отерана тога дана у среско двориште, па пуштена на слободу, да је у једноме моменту неко изашао од усташа из зграде среског начелства и питао дотерани и повезани народ у дворишту да ли ко има шта да се жали. Из масе похапшених Шиђана јавио се  мој син Сава и пуштен је у зграду среског начелства да се брани и у невољи хтео је да употреби све па је навео да је Србин, али да никакво кривично дело, с обзиром на тадашњу државну власт, није починио и позвао се на свога стрица др Светислава Шумановића, народног заступника у Хрватском Сабору. По речима те исте Чавићке, Томић га је брутално одбио, гурнуо и рекао да би хтео да се извлачи. Како је Сава мучен у Шиду и како у Митровици, како је провео своје последње часове и како је страдао, ништа не знам и ништа нисам могла ни сазнати ... На ексхумацију гробница масовног злочина Томићевог покоља у Митровици нисам ишла, јер сам  стара и слаба и моји здравствени разлози нису ми дали могућност да тамо одем, него сам замолила остале Шиђанке, а нарочито моју сестру, да проматрају лешеве и да ми евентуално саопште ако се буде Савин леш препознао. Међутим, нико од Шиђанки, па ни моја сестра није га познала...

Ја не знам колико данас Сава има слика, да ли више или мање него у почетку изложбе 1939, јер ја и његову собу, а нарочито радну собу (атеље), као моју једину и најмилију успомену чувам и сачувала и за време фронта који се померао и држао око Шида својих шест месеци пред ослобођење и завршетак рата. Никада се од тога нисам одвајала, ни са осталим Шиђанима, код померања фронта, повлачила, него сам дочекала нову окупацију од Немаца у Шиду, само да сачувам данас ово моје једино благо. У томе сам заиста и успела и осим незнатних оштећења на само две слике, све сам очувала као упомену на мога сина”... 

Писма ужасне равнодушности

У записнику о сведочењу Персиде Шумановић не помиње се да је она покушала да спаси сина Саву. Хитно је упутила молбе у Митровицу, Вуковар, Загреб „да се нађу везе с утицајним личностима чија би реч била спасоносна”, писао је Димитрије Башичевић у монографији о Шумановићу (1960). Дани су текли без одговора, ближила се и средина октобра 1942. Тек тада је Персиди стигло у Шид ово службено, окрутно, саопштење из Загреба: „Уред бр. И усташке Надзорне службе”, бр. 62. 695 – II Б–3, 42. у Загребу, 15. рујна 1942. – написао је ово: „Персида уд. Шумановић из Шида замолила је при Поглавнику, да се њезин син Сава пусти на слободу. Увидом у очевидност Уреда И. установљено је, да је Шумановић Сава као талац, по Вишем редарственом повјереничтву осуђен на смрт и стријељан 30. 08 1942. г. Услијед тога молби се не може удовољити, о чему нека наслов обавијести молитељицу”. У продужетку тога  писма, „наслов” у Шиду је дописао и Персиди послао ову реченицу ужасне равнодушности: „Доставља Вам се предње ради знања”! Било је то 20. октобра 1942. – два месеца после убиства Саве Шумановића, заједно са ухапшеним Шиђанима, у Сремској Митровици.

Персида је свога сина Саву надживела 26 година, а није сазнала где му је гроб. У дому њеног рођака Срђе Дебељачког у Новом Саду причали су ми да је она сваке године 30. августа долазила на спомен-гробље у Сремској Митровици. Донела би цвеће: букет за свог Саву и своје Шиђане, рођаке, пријатеље.

Усамљена и несрећна, Персида Шумановић умрла је 18. јуна 1968. А идуће године, неочекивано, у музеју у Вуковару нађен је пасош Саве Шумановића, издат у Паризу 1928, који је он понео из свог дома у Шиду оног јутра кад се опростио од мајке. Можда ће му париски пасош затребати – узалуд се понадао.

„Звезде су угашене за мене” – писао је Шумановић у Паризу, у данима своје болести 1930, а тај пасош је имао за повратак у Шид. Много година касније, Милан Кашанин је открио: „нема веће разлике него између Шумановићеве мрачне смрти и његових кристално јасних слика”. За њега је Сава Шумановић наш највећи сликар светлости. Она је невином Сави угашена, зликовачки, последњих дана августа 1942.

Љуба Вукмановић