U petak premijera predstave Sanjari – fantazmagorija jedne revolucije

Predstavu, inspirisanu knjigom “Sanjari” Žilbera Adera, istoimenim filmom nedavno preminulog reditelja Bernarda Bertolučija, i revolucionarnom 1968, režira Robert Lenard. U glavnim ulogama su: Emina Elor, Daniel Gomboš i Bence Salai, a u ostalim Terezia Figura, Agota Ferenc, Daniel Husta i Ištvan Kereši.

“Sanjari”, i knjiga Žilbera Adera, i istoimeni film Bernarda Bertolučija su, po rečima Roberta Lenarda, “intimne priče, privatne seksualno-intelektualne revolucije, koja je paralelna sa velikim događajima izvan zidova građanskog stana. Priča o trojci, koja se upoznaje kroz ljubav prema filmu i umetnosti i upušta sve dublje u pohotu, postaje ogledalo revolucije.”

– Mislim da je ovaj tekst, pre svega, o revoluciji koja ulazi u privatne živote, pa izlazi iz njih ponovo na ulicu. Mogu tako najjednostavnije da “uhvatim” i ovaj tekst i ovaj film, pošto je naša predstava ipak inspirisana i jednim i drugim. Taj roman nije dovoljno jak, da bi bio dobra podloga za jednu predstavu, a film ima neke svoje vrline, koje isto ne mogu da se prenesu u teatar, pa nekako balansiramo između toga, i još raznih tekstova iz 20. veka povodom revolucije – objašnjava za naš list Robert Lenard. – Revolucija o kojoj mi hoćemo da pričamo, to baš nije ’68. Jeste njom inspirisana, bavili smo se tom literaturom, ali pratili smo i šta se ovih dana dešava u Parizu, zbog podizanja cene goriva i uopšte takve pokrete, koji su trenutno u modi. Ne bih baš rekao da smo se bavili ’68, nego smo se bavili pojmom revolucije.

Dramaturgija ove predstave je više fragmentarna, po ugledu na film, ali Lenard dodaje da se sve što se dešava na raznim mestima, u predstavi događa u jednom istom, univerzalnom prostoru, koji ne odražava nijednu konkretnu epohu, kao ni kostimi. Ta univerzalna scenografija svedena je na prostor s jednim klavirom, u jednom, takoreći, kupatilu, kako Lenard opisuje scenografiju s belim pločicama u jednom delu.

– Volim da kažem da je sama priča, koja proizlazi iz filma, ili iz knjige, u zagradi u odnosu na revoluciju. Znači, na početku je revolucija i na kraju, a između toga se dešava nešto paralelno s revolucijom. To je ta veoma intimna, veoma unutrašnja priča između blizanaca i jednog stranca između njih – ukazuje Robert Lenard.

Sestru Izabelu, jedan od glavnih likova, tumači Emina Elor, i predstavlja je kao ćerku roditelja, koji misle da pripadaju kategoriji elite, i da su viši sloj društva.

– Izabela je neko ko hoće iz toga da pobegne. Zato se njen brat i ona suprotstavljaju roditeljima, i misle, ili žele, da budu revolucionari. Da li im to ide, ili ne, to je pitanje. Ovo je kostim koji sam prvi put sada probala i ovo je sada neka treća dimenzija tog lika, koja je ušla u našu priču, tako da ne znam najtačnije da objasnim ko je ta žena, i još se tražim u tom liku – napominje Emina Elor.

Ovo nije samo priča o revoluciji i priča o ljubavi, kako ističe reditelj Lenard, nego je i priča o umetnosti, njenom statusu unutar revolucije, i filma, pre svega.

– Koristićemo zato i odlomke iz raznih filmova. Što se filmova tiče, nikad mi se nije desilo, i nadam se da i više neće, da tokom mog “probnog stresa”, umire neko ko je inspirisao taj proces. Smrt Bernarda Bertolučija me je lično jako potresla, ne samo zbog ovog filma, nego je on zaista bio jedan od mojih omiljenih reditelja i, na neki način, želimo da ovom predstavom napravimo i omaž njemu – kaže Robert Lenard.

N. Pejčić