У петак премијера представе Сањари – фантазмагорија једне револуције

Представу, инспирисану књигом “Сањари” Жилбера Адера, истоименим филмом недавно преминулог редитеља Бернарда Бертолучија, и револуционарном 1968, режира Роберт Ленард. У главним улогама су: Емина Елор, Даниел Гомбош и Бенце Салаи, а у осталим Терезиа Фигура, Агота Ференц, Даниел Хуста и Иштван Кереши.

“Сањари”, и књига Жилбера Адера, и истоимени филм Бернарда Бертолучија су, по речима Роберта Ленарда, “интимне приче, приватне сексуално-интелектуалне револуције, која је паралелна са великим догађајима изван зидова грађанског стана. Прича о тројци, која се упознаје кроз љубав према филму и уметности и упушта све дубље у похоту, постаје огледало револуције.”

– Мислим да је овај текст, пре свега, о револуцији која улази у приватне животе, па излази из њих поново на улицу. Могу тако најједноставније да “ухватим” и овај текст и овај филм, пошто је наша представа ипак инспирисана и једним и другим. Тај роман није довољно јак, да би био добра подлога за једну представу, а филм има неке своје врлине, које исто не могу да се пренесу у театар, па некако балансирамо између тога, и још разних текстова из 20. века поводом револуције – објашњава за наш лист Роберт Ленард. – Револуција о којој ми хоћемо да причамо, то баш није ’68. Јесте њом инспирисана, бавили смо се том литературом, али пратили смо и шта се ових дана дешава у Паризу, због подизања цене горива и уопште такве покрете, који су тренутно у моди. Не бих баш рекао да смо се бавили ’68, него смо се бавили појмом револуције.

Драматургија ове представе је више фрагментарна, по угледу на филм, али Ленард додаје да се све што се дешава на разним местима, у представи догађа у једном истом, универзалном простору, који не одражава ниједну конкретну епоху, као ни костими. Та универзална сценографија сведена је на простор с једним клавиром, у једном, такорећи, купатилу, како Ленард описује сценографију с белим плочицама у једном делу.

– Волим да кажем да је сама прича, која произлази из филма, или из књиге, у загради у односу на револуцију. Значи, на почетку је револуција и на крају, а између тога се дешава нешто паралелно с револуцијом. То је та веома интимна, веома унутрашња прича између близанаца и једног странца између њих – указује Роберт Ленард.

Сестру Изабелу, један од главних ликова, тумачи Емина Елор, и представља је као ћерку родитеља, који мисле да припадају категорији елите, и да су виши слој друштва.

– Изабела је неко ко хоће из тога да побегне. Зато се њен брат и она супротстављају родитељима, и мисле, или желе, да буду револуционари. Да ли им то иде, или не, то је питање. Ово је костим који сам први пут сада пробала и ово је сада нека трећа димензија тог лика, која је ушла у нашу причу, тако да не знам најтачније да објасним ко је та жена, и још се тражим у том лику – напомиње Емина Елор.

Ово није само прича о револуцији и прича о љубави, како истиче редитељ Ленард, него је и прича о уметности, њеном статусу унутар револуције, и филма, пре свега.

– Користићемо зато и одломке из разних филмова. Што се филмова тиче, никад ми се није десило, и надам се да и више неће, да током мог “пробног стреса”, умире неко ко је инспирисао тај процес. Смрт Бернарда Бертолучија ме је лично јако потресла, не само због овог филма, него је он заиста био један од мојих омиљених редитеља и, на неки начин, желимо да овом представом направимо и омаж њему – каже Роберт Ленард.

Н. Пејчић