Senka Ranosavljević, kostimografkinja SNP-a: Faust u bidermajer stilu

U autorskom timu su i koreograf Aleksandar Ilić, scenografi Saša i Nikola Senković, dok kostime potpisuje Senka Ranosavljević. Ova mlada kostimografkinja diplomirala je 2010. na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Ljiljane Petrović, na Odseku kostim-atelje scenski kostim. Saradnik je SNP-a od 2014, dok je u stalnom angažmanu od februara 2019. U tom periodu je samostalno uradila kostime za jedanaest predstava, pretežno dramskih i operskih. Sa rediteljem Aleksandrom Nikolićem prvi put je sarađivala ovog proleća, kada je za njegovu postavku Verdijevog „Rigoleta“uradila više od 90 kostima u kojima preovladava maniristička estetika.

Kakvi su kostimi za Gunoovu operu „Faust“?

Kostimi su rađeni u stilu bidermajera, kao formi koja preovladava u predstavi, i ima ih oko 200, jer ima dosta i učesnika i promena. Operski solisti imaju više promena, na primer Faust ima dve, Mefisto čak pet, a Margareta ima tri promene kostima. Kostimi za ženski hor su urađeni kao folklorni i građanski, a za muški su to vojne uniforme. Tako je i za baletski ansambl, jer su oni do kraja trećeg čina u folklornom kostimu, a kasnije, u Valpurgijskoj noći, kostimi su prilagođeni atmosferi i izgledu Mefistovih podanika. Preovladavaju bela i crna, izuzev Mefista u čijim kostimima preovladava crvena, koja je takođe prisutna i kod Fausta, dok je Margareta u belom. U Valpurgijskoj noći svi podanici pokazuju svoja prava lica te su stoga i kostimi u tom duhu.

Kada kostimograf počinje sa pripremom i istraživanjem za opersku premijeru?

Sve počinje od razgovora sa rediteljem i upoznavanjem sa njegovim konceptom. Aleksandar Nikolić se odlučio za bidermajer, a potom sam počela sa istraživanjem te epohe. Istraživala sam folklorni kostim tog perioda, građanski ženski i muški kostim, frizure, rukavice, šešire, sav aksesoar i koristim uvek referensnu kostimografsku literaturu. Izvorište je i slikarstvo tog perioda, kao i ilustracija kostima, a nalazim rešenja i u rekonstrukciji autentičnih kostima iz epohe. Potom sam radila skice koje moraju biti likovne a opet dovoljno jasne, sa svim tehničkim detaljima, uzorcima tkanine i tehničkim crtežom. Skice radim na velikim formatima, tehnikom akvarela ili nekom tehnikom koja me u tom momentu povuče, jer skicu ne shvatam kao obrazac koji se u tom likovnom smislu ponavlja iz predstave u predstavu na isti način. U skicama za „Fausta“ sam likovno obradila i pozadinu, što u „Rigoletu“ nije bio slučaj, jer ovde imamo blato na sceni koje je trebalo preneti i na bele kostime da bi se sve uskladilo sa scenografijom.

U pozorišnim radionicima su pravi majstori koji realizuju Vašu zamisao. Koliko je njihov udeo u celokupnom procesu nastanka jedne velike predstave, kakav je Gunoov „Faust“?

Veoma su važni jer se bez njih ništa ne bi moglo ni realizovati. Svi su iskusni, svi su majstori i zajedno stvaramo kostime, kao i sve što uz njih ide od aksesoara, obuće, maske i frizure. Zato je važno istaći da dobar kostimograf ne bi to mogao biti ako nema dobrog majstora. Pozorišni krojači moraju biti posebno vešti, pogotovo što mi nemamo školu za pozorišne krojače, i zato je još dragocenije to iskustvo koje oni stiču kroz rad u teatru.

Imali ste prilike da sarađujete sa kostimografkinjama SNP-a Jasnom Badnjarević, Mirjanom Stojanović Maurič, i Marinom Sremac. Šta su iz svog iskustva prenele o radu na kostimima, a što je danas dragoceno za Vaš rad?

Radila sam kao njihov asistent na dramskim, operskim i baletskim predstavama. Sa njima sam mnogo pričala o poslu, o tehničkim detaljima, načinu organizovanja, šta treba prvo raditi, a šta dalje sledi, što je vrlo važno kada radite sa velikim brojem ljudi. Mora se pridržavati utvrđenog reda i plana, kako doći do nekih tehničkih rešenja, ako je to nešto što zahteva u procesu izrade posebnu veštinu, neka dorada kostima, patiniranje, ukrašavanje, ili rad na nekoj osnovi koju treba kostimograf da uradi, sve to kostimografu pripada. Ono što su uvek znale i isticale jeste činjenica da sve treba završiti na vreme. Svaka premijera nosi novu vrstu pristupa u radu, što znači da nema mnogo oslanjanja na prethodno iskustvo. Različitog su senzibiliteta i nije sve stvar lične sklonosti prema nekoj epohi ili određenom izrazu u kostimu, nego prema potrebi predstave i toj vrsti prilagodljivosti kostimografa kao autora. Bitno je biti organizovan, odgovoran i kreativan i pristupiti svakom novom projektu od nule. Naravno da su ovi postupci naizgled u oprečnoj vezi, ali su neophodni. Jer bez organizovanosti i odgovornosti, kreativnost ne može ni da se ispolji na pravi način. Zato se prvo sve osmisli, dakle na prvom mestu je kreativnost, a potom slede dogovori i sve ostalo što podrazumeva proces angažovanja ljudi u postupku realizacije.

Ivana Ilić Kiš