Сенка Раносављевић, костимографкиња СНП-а: Фауст у бидермајер стилу

У ауторском тиму су и кореограф Александар Илић, сценографи Саша и Никола Сенковић, док костиме потписује Сенка Раносављевић. Ова млада костимографкиња дипломирала је 2010. на Факултету примењених уметности у Београду, у класи проф. Љиљане Петровић, на Одсеку костим-атеље сценски костим. Сарадник је СНП-а од 2014, док је у сталном ангажману од фебруара 2019. У том периоду је самостално урадила костиме за једанаест представа, претежно драмских и оперских. Са редитељем Александром Николићем први пут је сарађивала овог пролећа, када је за његову поставку Вердијевог „Риголета“урадила више од 90 костима у којима преовладава маниристичка естетика.

Какви су костими за Гуноову оперу „Фауст“?

Костими су рађени у стилу бидермајера, као форми која преовладава у представи, и има их око 200, јер има доста и учесника и промена. Оперски солисти имају више промена, на пример Фауст има две, Мефисто чак пет, а Маргарета има три промене костима. Костими за женски хор су урађени као фолклорни и грађански, а за мушки су то војне униформе. Тако је и за балетски ансамбл, јер су они до краја трећег чина у фолклорном костиму, а касније, у Валпургијској ноћи, костими су прилагођени атмосфери и изгледу Мефистових поданика. Преовладавају бела и црна, изузев Мефиста у чијим костимима преовладава црвена, која је такође присутна и код Фауста, док је Маргарета у белом. У Валпургијској ноћи сви поданици показују своја права лица те су стога и костими у том духу.

Када костимограф почиње са припремом и истраживањем за оперску премијеру?

Све почиње од разговора са редитељем и упознавањем са његовим концептом. Александар Николић се одлучио за бидермајер, а потом сам почела са истраживањем те епохе. Истраживала сам фолклорни костим тог периода, грађански женски и мушки костим, фризуре, рукавице, шешире, сав аксесоар и користим увек референсну костимографску литературу. Извориште је и сликарство тог периода, као и илустрација костима, а налазим решења и у реконструкцији аутентичних костима из епохе. Потом сам радила скице које морају бити ликовне а опет довољно јасне, са свим техничким детаљима, узорцима тканине и техничким цртежом. Скице радим на великим форматима, техником акварела или неком техником која ме у том моменту повуче, јер скицу не схватам као образац који се у том ликовном смислу понавља из представе у представу на исти начин. У скицама за „Фауста“ сам ликовно обрадила и позадину, што у „Риголету“ није био случај, јер овде имамо блато на сцени које је требало пренети и на беле костиме да би се све ускладило са сценографијом.

У позоришним радионицима су прави мајстори који реализују Вашу замисао. Колико је њихов удео у целокупном процесу настанка једне велике представе, какав је Гуноов „Фауст“?

Веома су важни јер се без њих ништа не би могло ни реализовати. Сви су искусни, сви су мајстори и заједно стварамо костиме, као и све што уз њих иде од аксесоара, обуће, маске и фризуре. Зато је важно истаћи да добар костимограф не би то могао бити ако нема доброг мајстора. Позоришни кројачи морају бити посебно вешти, поготово што ми немамо школу за позоришне кројаче, и зато је још драгоценије то искуство које они стичу кроз рад у театру.

Имали сте прилике да сарађујете са костимографкињама СНП-а Јасном Бадњаревић, Мирјаном Стојановић Маурич, и Марином Сремац. Шта су из свог искуства пренеле о раду на костимима, а што је данас драгоцено за Ваш рад?

Радила сам као њихов асистент на драмским, оперским и балетским представама. Са њима сам много причала о послу, о техничким детаљима, начину организовања, шта треба прво радити, а шта даље следи, што је врло важно када радите са великим бројем људи. Мора се придржавати утврђеног реда и плана, како доћи до неких техничких решења, ако је то нешто што захтева у процесу израде посебну вештину, нека дорада костима, патинирање, украшавање, или рад на некој основи коју треба костимограф да уради, све то костимографу припада. Оно што су увек знале и истицале јесте чињеница да све треба завршити на време. Свака премијера носи нову врсту приступа у раду, што значи да нема много ослањања на prеthodno искуство. Различитог су сензибилитета и није све ствар личне склоности према некој епохи или одређеном изразу у костиму, него према потреби представе и тој врсти прилагодљивости костимографа као аутора. Битно је бити организован, одговоран и креативан и приступити сваком новом пројекту од нуле. Наравно да су ови поступци наизглед у опречној вези, али су неопходни. Јер без организованости и одговорности, креативност не може ни да се испољи на прави начин. Зато се прво све осмисли, дакле на првом месту је креативност, а потом следе договори и све остало што подразумева процес ангажовања људи у поступку реализације.

Ивана Илић Киш