Premijera „Putujućeg pozorišta Šopalović” u Novosadskom pozorištu/Ujvideki sinhazu

Predstavu režira Margareta Taboroši, nekadašnja glumica ovog teatra, koja je posle nešto više od godinu dana nakon što je ovde završila studije, nastavila školovanje u Budimpešti. Ali, ovog puta ne glume, koju je ovde završila, i zaigrala u predstavama Novosadskog pozorišta/ Ujvideki sinhaz, pamtimo je u „Pomoranyinoj kori“ i „Domu Bernarde Albe“, već je upisala tada novi smer koreografije i fizičkog teatra.

Vrlo brzo nakon što je završila i ove studije, Margareta Taboroši je svom profesoru reditelju Đerđu Hernjaku postala asistent na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde predaje i danas budućim glumcima na Odseku glume na mađarskom jeziku AUNS. Otuda i mnogi studenti glume u ovoj novoj predstavi koju je postavila u Novosadskom pozorištu, nakon što je pre sedam godina tu režirala „Malog princa“.

Kako je izbor pao na „Putujuće pozorište Šopalović“, i to da po ovom komadu bude rađena nova predstava u Novosadskom pozorištu, i kako je uopšte Simovića i ovaj njegov komad izabrala, Margareta Taboroši objašnjava time da je sve počelo još na studijama, na časovima prof. Petra Marjanovića, na kojima su izučavali jugoslovenske dramske autore.

- Spremali smo se za ispit, i čitali smo drame. Nama Mađarima je bilo jako teško da razumemo nešto što je bilo pisano na starom srpskom jeziku, mada je tako isto bilo i sa starim mađarskim, ali, ođednom, mi čitamo Simovića, i ja razumem sve, i tema mi se dopada! Tada smo shvatili kako je to dobra drama i kako je dobra tema, a mi ne znamo ništa o njoj, i nije ni bila izvođena na mađarskom jeziku. Slušala sam neke intervjue sa Simovićem i u jednom je rekao da je u Francuskoj, na primer, više od sto pozorišta, dakle premijera, imalo „Putujuće pozorište Šopalović“. Takođe i u Torontu, u Kanadi, i u Japanu, a mi smo tu, i dosad ta drama nije bila prevedena na mađarski jezik – napominje za naš list Margareta Taboroši.

Aron Balaž kao Vasilije Šopalović

U brojnom glumačkom ansamblu ove predstave je i nekadašnji član Novosadskog pozorišta/ Ujvideki sinhaz Aron Balaž, koji igra vođu ove glumačke trupe Vasilija Šopalovića. Pored njega, u ulogama su: Livia Banka, Anabela Hodik, Bence Čaba Kemiveš, Zoltan Širmer, Daniel Husta, Robert Ožvar, Atila Nemet, Silvia Križan, Regina Sabo, Terezia Figura, Agota Ferenc, Fani Dupak, Lea Grešak Mezei, Adam Ađaš, Benjamin Varga, Roland Laslo, Daniel Dudaš i Daniel Tot. Među ovim glumcima su i studenti završne godine glume na mađarskom jeziku Akademije umetnosti u Novom Sadu.

S početkom ove pozorišne sezone u Novosadskom pozorištu, krenuli su dogovori oko rada na ovoj predstavi, za koju je, kako kaže njena rediteljka, bio potreban glumački ansambl u kojem ima i iskusnijih, budući da u ovoj drami ima dosta uloga koje zahtevaju više godina i iskustva, ali su naravno i studenti AUNS dobili u njoj uloge. Inače je sa Akademijom umetnosti u Novom Sadu sklopljen ugovor o saradnji u radu na ovoj predstavi. I, tako se krenulo u ovaj poduhvat. Margareta Taboroši pominje da dosad nije gledala uživo nijedno izvođenje „Putujućeg pozorišta Šopalović“, samo je čitala kritike, između ostalog, i o tome kako je u nekim izvođenjima skraćivan tekst. Međutim, pošto se ova drama prvi put izvodi na mađarskom jeziku, Margareta Taboroši je želela da ostane dosledna Simovićevom tekstu.

- Htela sam da zadržim priču, jako je aktuelna. Otkad je napisan, i komad je stalno aktuelan. Ali, nismo hteli da se vežemo baš za današnju situaciju, ali ni za eks-Ju vreme. Vizuelno smo se trudili kroz scenografiju da to ne bude neko konkretno doba, mada se naravno odnosi na Drugi svetski rat i okupaciju. Hteli smo da vizuelno bude univerzalno, jer je i priča univerzalna. Simović je napisao likove koji su tipični za Užice, ali istovremeno su i univerzalni, možemo naći svuda bračne parove kakvi su Gina i Blagoje alkoholičar, ili udovicu koja traži ljubav, a i Drobac koji uživa u mučenju je tip čoveka koga imamo u svakoj sredini. Priču kakvu je Simović napisao, retko nalazimo mi koji se bavimo pozorištem. Simović je tako dobro razumeo i glumce, i sva naša preispitivanja i sumnje. To je jako dobro pokazao, ali ne na didaktičan način. Napisao je tako dobre uloge u ovoj drami, u kojoj ima dvanaest većih, a osam glavnih koje imaju svoju razvojnu liniju. Takođe je genijalno i to što se sve dešava u jednom danu. Glumci stvarno uživaju da igraju ove likove, čak i ako imaju samo tri scene, jer su one tako upečatljive – navodi Margareta Taboroši.

Ističući takođe i da je genijalno napisano to da u ovoj drami glumci tog pozorišta nisu vrhunski, nego putujući, više kao diletanti, ali da čvrsto veruju u to što rade, Margareta Taboroši podseća da mađarski glumci u Vojvodini imaju Salašarsko pozorište, kroz koje su prošli skoro svi, i da imaju to iskustvo, da leti putuju po mestima, igraju u svim uslovima, spavaju na podu, u halama, tuširaju se gde stignu. 

- Mi smo na probama čitali Simovićeve pesme i htela sam da ih nekako ubacim u predstavu, ali na kraju nisam, jer je njegova drama tako dobro napisana, da bi to bilo višak, i razbilo bi celi koncept. Sve je on napisao u „Šopalovićima”, i mene jako interesuje kako će mađarska publika reagovati na ovu predstavu. Jeste velika moja odgovornost, jer se prvi put ova drama izvodi na mađarskom jeziku, i zato nisam htela da ja kao reditelj budem u prvom planu, nego priča i glumci – ističe Margareta Taboroši, i pominje da, za razliku od njenih dosadašnjih predstava, koje jesu bile fizički teatar, sada prvi put kao rediteljka radi po metodu Stanislavskog, po kojem se glumci potpuno uživljavaju u svoje uloge.

- Mogu još jednom da kažem da je sve to veoma zahvalno za glumce, a meni je zaista čast što prva režiram ovaj komad, i samo se nadam da će tekst proći i u mađarskim pozorištima, i da će ga otkriti, jer vredi. I, posle, možda radimo i „Čudo u Šarganu“, i ko zna šta još, videćemo – pominje Margareta Taboroši.

Nataša Pejčić