Премијера „Путујућег позоришта Шопаловић” у Новосадском позоришту/Ујвидеки синхазу

Представу режира Маргарета Табороши, некадашња глумица овог театра, која је после нешто више од годину дана након што је овде завршила студије, наставила школовање у Будимпешти. Али, овог пута не глуме, коју је овде завршила, и заиграла у представама Новосадског позоришта/ Ујвидеки синхаз, памтимо је у „Pomoranyinoj кори“ и „Дому Бернарде Албе“, већ је уписала тада нови смер кореографије и физичког театра.

Врло брзо након што је завршила и ове студије, Маргарета Табороши је свом професору редитељу Ђерђу Херњаку постала асистент на Академији уметности у Новом Саду, где предаје и данас будућим глумцима на Одсеку глуме на мађарском језику АУНС. Отуда и многи студенти глуме у овој новој представи коју је поставила у Новосадском позоришту, након што је пре седам година ту режирала „Малог принца“.

Како је избор пао на „Путујуће позориште Шопаловић“, и то да по овом комаду буде рађена нова представа у Новосадском позоришту, и како је уопште Симовића и овај његов комад изабрала, Маргарета Табороши објашњава тиме да је све почело још на студијама, на часовима проф. Петра Марјановића, на којима су изучавали југословенске драмске ауторе.

- Спремали смо се за испит, и читали смо драме. Нама Мађарима је било јако тешко да разумемо нешто што је било писано на старом српском језику, мада је тако исто било и са старим мађарским, али, ођедном, ми читамо Симовића, и ја разумем све, и тема ми се допада! Тада смо схватили како је то добра драма и како је добра тема, а ми не знамо ништа о њој, и није ни била извођена на мађарском језику. Слушала сам неке интервјуе са Симовићем и у једном је рекао да је у Француској, на пример, више од сто позоришта, дакле премијера, имало „Путујуће позориште Шопаловић“. Такође и у Торонту, у Канади, и у Јапану, а ми смо ту, и досад та драма није била преведена на мађарски језик – напомиње за наш лист Маргарета Табороши.

Арон Балаж као Василије Шопаловић

У бројном глумачком ансамблу ове представе је и некадашњи члан Новосадског позоришта/ Ујвидеки синхаз Арон Балаж, који игра вођу ове глумачке трупе Василија Шопаловића. Поред њега, у улогама су: Ливиа Банка, Анабела Ходик, Бенце Чаба Кемивеш, Золтан Ширмер, Даниел Хуста, Роберт Ожвар, Атила Немет, Силвиа Крижан, Регина Сабо, Терезиа Фигура, Агота Ференц, Фани Дупак, Леа Грешак Мезеи, Адам Ађаш, Бењамин Варга, Роланд Ласло, Даниел Дудаш и Даниел Тот. Међу овим глумцима су и студенти завршне године глуме на мађарском језику Академије уметности у Новом Саду.

С почетком ове позоришне сезоне у Новосадском позоришту, кренули су договори око рада на овој представи, за коју је, како каже њена редитељка, био потребан глумачки ансамбл у којем има и искуснијих, будући да у овој драми има доста улога које захтевају више година и искуства, али су наравно и студенти АУНС добили у њој улоге. Иначе је са Академијом уметности у Новом Саду склопљен уговор о сарадњи у раду на овој представи. И, тако се кренуло у овај подухват. Маргарета Табороши помиње да досад није гледала уживо ниједно извођење „Путујућег позоришта Шопаловић“, само је читала критике, између осталог, и о томе како је у неким извођењима скраћиван текст. Међутим, пошто се ова драма први пут изводи на мађарском језику, Маргарета Табороши је желела да остане доследна Симовићевом тексту.

- Хтела сам да задржим причу, јако је актуелна. Откад је написан, и комад је стално актуелан. Али, нисмо хтели да се вежемо баш за данашњу ситуацију, али ни за екс-Ју време. Визуелно смо се трудили кроз сценографију да то не буде неко конкретно доба, мада се наравно односи на Други светски рат и окупацију. Хтели смо да визуелно буде универзално, јер је и прича универзална. Симовић је написао ликове који су типични за Ужице, али истовремено су и универзални, можемо наћи свуда брачне парове какви су Гина и Благоје алкохоличар, или удовицу која тражи љубав, а и Дробац који ужива у мучењу је тип човека кога имамо у свакој средини. Причу какву је Симовић написао, ретко налазимо ми који се бавимо позориштем. Симовић је тако добро разумео и глумце, и сва наша преиспитивања и сумње. То је јако добро показао, али не на дидактичан начин. Написао је тако добре улоге у овој драми, у којој има дванаест већих, а осам главних које имају своју развојну линију. Такође је генијално и то што се све дешава у једном дану. Глумци стварно уживају да играју ове ликове, чак и ако имају само три сцене, јер су оне тако упечатљиве – наводи Маргарета Табороши.

Истичући такође и да је генијално написано то да у овој драми глумци тог позоришта нису врхунски, него путујући, више као дилетанти, али да чврсто верују у то што раде, Маргарета Табороши подсећа да мађарски глумци у Војводини имају Салашарско позориште, кроз које су прошли скоро сви, и да имају то искуство, да лети путују по местима, играју у свим условима, спавају на поду, у халама, туширају се где стигну. 

- Ми смо на пробама читали Симовићеве песме и хтела сам да их некако убацим у представу, али на крају нисам, јер је његова драма тако добро написана, да би то било вишак, и разбило би цели концепт. Све је он написао у „Шопаловићима”, и мене јако интересује како ће мађарска публика реаговати на ову представу. Јесте велика моја одговорност, јер се први пут ова драма изводи на мађарском језику, и зато нисам хтела да ја као редитељ будем у првом плану, него прича и глумци – истиче Маргарета Табороши, и помиње да, за разлику од њених досадашњих представа, које јесу биле физички театар, сада први пут као редитељка ради по методу Станиславског, по којем се глумци потпуно уживљавају у своје улоге.

- Могу још једном да кажем да је све то веома захвално за глумце, а мени је заиста част што прва режирам овај комад, и само се надам да ће текст проћи и у мађарским позориштима, и да ће га открити, јер вреди. И, после, можда радимо и „Чудо у Шаргану“, и ко зна шта још, видећемо – помиње Маргарета Табороши.

Наташа Пејчић