PREMIJERA  „1981.” U UJVIDEKI SINHAZU Priča svih nas

Sve će to da se promeni u petak, kada je na programu Novosadskog pozorišta / Ujvideki sinhaz premijera predstave „1981.“ Tomija Janežiča. Da, kada se stigne do toga da je to Tomijeva predstava, onda zvuči i logičnije otkud tu Boris i Jasna. Pozorišni zaljubljenici ne zaboravljaju „Galeba“ u Srpskom narodnom pozorištu, koji je zapravo krenuo od toga da bude jedan master klas glumcima Akademije umetnosti u Novom Sadu. 

Pa, da li se onda ovde radi o glumcima? Ne!

Predstava zagonetnog naslova „1981.“ nije ni blizu Orvela („1984.“), iako tako izgleda. Godina iz naslova je samo jedna od njih 12, koje će činiti isto toliko predstava, a deo su dodekalogije Tomija Janežiča o presudnim godinama svog odrastanja u Novoj Gorici, od 1972. do 1983. Nova Gorica, Novi Sad, Ljubljana, Temišvar, Ivano Frankivsk, samo su neka od mesta u kojima će se dešavati nova pozorišna istorija.

- Zanimljivo je vraćati se u sećanju i sa drugim očima posmatrati to vreme s kojim možemo zauzeti priličnu distancu – rekao je Janežič na jučerašnjoj konferenciji za novinare. – Ova predstava je predstava o životnim pričama svih nas. Sve je krenulo iz priča i završava se pričom. 

Predstava „1981.“ traje pet sati. Autorima je bilo žao da je krate. Sudbine, životi, svako od glumaca, sve to čini prostor i vreme ove predstave. 

- Sve je to bilo vezano za logistiku cele dodekalogije, kad će koja predstava moći da bude izvedena. Ali, uvek postoje sinhroniciteti. Sve počinje iz igre, a onda dođe dramaturško komponovanje. Ako se to desi sa lakoćom, može da nastane nešto uzbudljivo. Ovde je to bilo tako, a bilo je 300 i više scena.

Ispostavilo se da je Boris Isaković u Ujvideki sinhazu radio svoju diplomsku predstavu, a Jasni Đuričić je ovde ovo bila prva glumačka igra.

- To su te pikanterije da radiš pola života u istom gradu, a da ne zaigrate zajedno. Ja sam gledala predstave ovde i presrećna sam da je Tomi pozvao nas da radimo. Ovom ansamblu sam se beskrajno divila. Bila sam zapanjena pre svega davanjem, izgaranjem, posvećenošću. Ovo je ansambl koji je uvek stvarao drugačije pozorište. To što je Tomi davao to nisu vežbe, improvizacije. Baš sam pričala studentima na Akademiji. To su male predstave – rekla je Jasna Đuričić. - Kad dođeš ovde, shvatiš da ovo pozorište pripada glumcima. To nema nigde. Kada radimo, mi radimo svuda po teatru. Tu je odmah kostim, tu je odmah krv. I to mnogo bolje nego na akademiji. Kao na traci. Jedva čekam susret sa publikom da vidim da li se razumemo.

I. Burić