ПРЕМИЈЕРА „1981.” У УЈВИДЕКИ СИНХАЗУ Прича свих нас
Ретко која представа може да уједини на сцени Јасну Ђуричић и Бориса Исаковића, а још су ређе оне у којима играју са Ароном Балажем. Заправо, нема их ниједна.
Све ће то да се промени у петак, када је на програму Новосадског позоришта / Ујвидеки синхаз премијера представе „1981.“ Томија Јанежича. Да, када се стигне до тога да је то Томијева представа, онда звучи и логичније откуд ту Борис и Јасна. Позоришни заљубљеници не заборављају „Галеба“ у Српском народном позоришту, који је заправо кренуо од тога да буде један мастер клас глумцима Академије уметности у Новом Саду.
Па, да ли се онда овде ради о глумцима? Не!
Представа загонетног наслова „1981.“ није ни близу Орвела („1984.“), иако тако изгледа. Година из наслова је само једна од њих 12, које ће чинити исто толико представа, а део су додекалогије Томија Јанежича о пресудним годинама свог одрастања у Новој Горици, од 1972. до 1983. Нова Горица, Нови Сад, Љубљана, Темишвар, Ивано Франкивск, само су нека од места у којима ће се дешавати нова позоришна историја.
- Занимљиво је враћати се у сећању и са другим очима посматрати то време с којим можемо заузети приличну дистанцу – рекао је Јанежич на јучерашњој конференцији за новинаре. – Ова представа је представа о животним причама свих нас. Све је кренуло из прича и завршава се причом.
Представа „1981.“ траје пет сати. Ауторима је било жао да је крате. Судбине, животи, свако од глумаца, све то чини простор и време ове представе.
- Све је то било везано за логистику целе додекалогије, кад ће која представа моћи да буде изведена. Али, увек постоје синхроницитети. Све почиње из игре, а онда дође драматуршко компоновање. Ако се то деси са лакоћом, може да настане нешто узбудљиво. Овде је то било тако, а било је 300 и више сцена.
Испоставило се да је Борис Исаковић у Ујвидеки синхазу радио своју дипломску представу, а Јасни Ђуричић је овде ово била прва глумачка игра.
- То су те пикантерије да радиш пола живота у истом граду, а да не заиграте заједно. Ја сам гледала представе овде и пресрећна сам да је Томи позвао нас да радимо. Овом ансамблу сам се бескрајно дивила. Била сам запањена пре свега давањем, изгарањем, посвећеношћу. Ово је ансамбл који је увек стварао другачије позориште. То што је Томи давао то нису вежбе, импровизације. Баш сам причала студентима на Академији. То су мале представе – рекла је Јасна Ђуричић. - Кад дођеш овде, схватиш да ово позориште припада глумцима. То нема нигде. Када радимо, ми радимо свуда по театру. Ту је одмах костим, ту је одмах крв. И то много боље него на академији. Као на траци. Једва чекам сусрет са публиком да видим да ли се разумемо.
И. Бурић