Predstava „Velika depresija“ premijerno na Kamernoj sceni SNP-a

U predstavi igraju: Branislav Jerković, Tijana Marković, Aljoša Đidić, Predrag Momčilović, Strahinja Bojović, Magdalena Mijatović, Sara Simović, Una Beić, Milena Dautović i Ema Milosavljević. Scenografkinja je Katarina Šijačić, kostimografkinja Staša Jamušakov, a kompozitor Novak Ašković. Za scenski pokret je zadužena Andreja Kulešević, a dizajn svetla poveren je Mirku Čemanu.

Ovo je diplomska predstava Marka Čelebića na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, rađena po komadu originalnog naziva „Vilica Ebena Bajersa“ Filipa Grujića, koji se bavi neobičnim istinitim događajima i okolnostima koje je proizvelo masovno korišćenje radijuma početkom 20. veka. Ta fatalna zabluda o čudotvornosti radijuma, iluzija u koju je poverovalo skoro celo društvo u tom trenutku, dovodila je do neizbežnih tragičnih posledica.

Napitak od radijuma počeo je da koristi i Eben Bajers, bogati plejboj, golfer i sin uglednog vlasnika fabrike železa. Bio je jedan od prvih konzumenata tog napitka, od kojeg je umro nakon nekoliko godina konzumiranja. Sve novine su to objavile, jer je Bajers bio ugledni građanin Njujorka. „Njujork tajms“ je objavio članak “Sve je bilo u redu dok mu nije otpala vilica“. Nakon njegove smrti, napitak je bio zabranjen, kao i korišćenje radioaktivnosti u potrošačkom svetu. Ali, radijum je kriv i za smrt devojaka iz Nju Džerzija i Ilinoisa, koje su dolazile u kontakt s njim radeći u fabrikama, zbog čega su ih zvali „Radium girls“ (Radijum devojke). 

- Posle Prvog svetskog rata, radijum je bio korišćen u svakodnevnom potrošačkom životu. Smatralo se da leči sve, od mentalnih bolesti, anemije, pa sve do impotencije. Bio je sastavni deo putera, paste za zube, pijaće vode. Međutim, radon (koji se smatrao lekovitim) imao je kratak životni vek - od svega 3,82 dana. Stoga, kad bi došao do kupca, njegova bi se lekovitost izgubila – podsećaju u SNP-u. - Vilijam H. Bejli, optužen 1915. da je lažirao diplomu sa Harvarda, odlučio je da koristi čistu radioaktivnost umesto radona, koja ostaje u telu do 1500 godina. Tako je napravio svoj napitak –„Radithor“. Njega je reklamirao kao “a cure for the living dead“ i “perpetual sunshine”.

O tome piše Filip Grujić, mladi dramaturg, scenarista i književnik, autor romana „Bludni dani kuratog Džonija“, i nedavno objavljenog „Podstanara“, i dobitnik nagrade Sterijinog pozorja za najbolji domaći dramski tekst („Ne pre 4:30 niti posle 5:00“). Čelebićev izbor da režira predstavu po Grujićevom tekstu sasvim je logičan i očekivan, kada pomene da su najbolji prijatelji od rođenja, već 25 godina.

- U momentu kad je počeo da piše komad, bili smo cimeri, tako da se sećam momenta kad je negde „iskopao“ novinaski članak, o Ebenu Bajersu i tome šta se njemu dogodilo s vilicom. Onda je napisao bukvalno, na beloj tabli, naslov komada. Posle toga smo ćaskali o samoj ideji. Filip je naravno pisao, to je njegov tekst, ali svedočio sam nastanku tog teksta i sve to me je zaintrigiralo. Negde je prirodno došlo da odaberem taj komad koji je po meni bio i ostao još uvek veoma interesantan – kaže Marko Čelebić za naš list.

Razlog tome je i današnja situacija, koja je tekstu, pisanom pre pandemije, dala novu dimenziju. Taj momenat korone je, po Čelebićevim rečima, dao novu širinu i relativno novo čitanje, jer se obrnuo krug od sto godina, i zato predstava ima naziv „Velika depresija“, koji upućuje na ekonomsku krizu u Americi tog doba. A, ona je, kako Čelebić ukazuje, zapravo potraga za nekim rešenjem, solucijom, koja će ekspresno da reši naše probleme. Da li je to radijum, ili neka vrsta druge droge, lek, svejedno je. Ali, kako Čelebić ističe, u suštini je to beg od realnosti, a ne pravo suočavanje s problemima, nego sklanjanje toga sa strane, u pokušaju da se nekakvim instant rešenjem razreši problem, što i dan - danas koristimo.

- U predstavi pratimo dva narativna toka. Jedan su „radijum devojke“, koje su radile u fabrikama, i oslikavale satove radijumom. Pratimo njihovu priču kroz songove, i koreografiju, a to je zapravo stradanje radničke klase, i njih koje su se bunile protiv toga, govorile da su bolesne i da ih radijum ubija, ali zapravo niko nije čuo njihov glas. Dok, s druge strane, imamo aristokratsku japijevsku porodicu, u kojoj sin Eben umire od istog tog radijuma koji konzumira, iz nekih totalno drugih poriva. On kao predstavnik veće buržoazije kojoj je sve dato, samoinicijativno uzima radijum, smatrajući da će to da reši neke njegove unutrašnje probleme, i svesno se truje, tako da i tu imamo kontru između radničke klase koja to konzumira jer mora, i buržoazije koja to želi, a na kraju se svede na to da i jedni i drugi umiru –  zaključuje Čelebić.

Zanimljivo je, kako to Čelebić primećuje, zapravo to što je glas radnika tek istorija čula, jer, mi tek danas pričamo o „radijum devojkama“, a one su obrađivane u umetnosti, o njima su snimani filmovi i serije, pisane knjige i distertacije.

- Onda ih niko nije čuo, a danas se bavimo njima. S druge strane, tada Eben je predstavljao elitu, američkog plejboja, poznati istorijski lik, da bi danas došlo do toga da ga mi uopšte ne poznajemo, ne znamo ko je on. Postoji samo par nekih opskurnih članaka, a u umetnosti nije nešto specijalno obrađivan. To je, negde, okosnica svega - dodaje Čelebić.

Pominjana korona, koja je uticala na percepciju ovog Grujićevog teksta poremetilaje  planove oko realizacije ove predstave. Pola ekipe je imalo virus, pominje Čelebić, razboleli su se na sredini procesa, tako da su svi na 15 dana morali da se izoluju, dok nije sve prošlo.

- Presekla nas je korona, i proces je trajao duže nego što smo planirali. Morali smo da se čuvamo, da idemo u izolaciju. Jeste to pristisak koji se oseti negde u vazduhu, tenzija na koju nismo navikli, već i sama ideja da ne može da nam dođe publika u onoj meri u kojoj smo želeli, donosi gorčinu svemu tome – navodi Čelebić i podseća da je, uz to, provoditi toliko vremena pod maskama u pozorištu, isto veoma iscrljujuće.

N. Pejčić