Представа „Велика депресија“ премијерно на Камерној сцени СНП-а

У представи играју: Бранислав Јерковић, Тијана Марковић, Аљоша Ђидић, Предраг Момчиловић, Страхиња Бојовић, Магдалена Мијатовић, Сара Симовић, Уна Беић, Милена Даутовић и Ема Милосављевић. Сценографкиња је Катарина Шијачић, костимографкиња Сташа Јамушаков, а композитор Новак Ашковић. За сценски покрет је задужена Андреја Кулешевић, а дизајн светла поверен је Мирку Чеману.

Ово је дипломска представа Марка Челебића на Факултету драмских уметности у Београду, рађена по комаду оригиналног назива „Вилица Ебена Бајерса“ Филипа Грујића, који се бави необичним истинитим догађајима и околностима које је произвело масовно коришћење радијума почетком 20. века. Та фатална заблуда о чудотворности радијума, илузија у коју је поверовало скоро цело друштво у том тренутку, доводила је до неизбежних трагичних последица.

Напитак од радијума почео је да користи и Ебен Бајерс, богати плејбој, голфер и син угледног власника фабрике железа. Био је један од првих конзумената тог напитка, од којег је умро након неколико година конзумирања. Све новине су то објавиле, јер је Бајерс био угледни грађанин Њујорка. „Њујорк тајмс“ је објавио чланак “Све је било у реду док му није отпала вилица“. Након његове смрти, напитак је био забрањен, као и коришћење радиоактивности у потрошачком свету. Али, радијум је крив и за смрт девојака из Њу Џерзија и Илиноиса, које су долазиле у контакт с њим радећи у фабрикама, због чега су их звали „Радиум гирлс“ (Радијум девојке). 

- После Првог светског рата, радијум је био коришћен у свакодневном потрошачком животу. Сматрало се да лечи све, од менталних болести, анемије, па све до импотенције. Био је саставни део путера, пасте за зубе, пијаће воде. Међутим, радон (који се сматрао лековитим) имао је кратак животни век - од свега 3,82 дана. Стога, кад би дошао до купца, његова би се лековитост изгубила – подсећају у СНП-у. - Вилијам Х. Бејли, оптужен 1915. да је лажирао диплому са Харварда, одлучио је да користи чисту радиоактивност уместо радона, која остаје у телу до 1500 година. Тако је направио свој напитак –„Radithor“. Њега је рекламирао као “а цуре фор the ливинг деад“ и “перпетуал сунсхине”.

О томе пише Филип Грујић, млади драматург, сценариста и књижевник, аутор романа „Блудни дани куратог Џонија“, и недавно објављеног „Подстанара“, и добитник награде Стеријиног позорја за најбољи домаћи драмски текст („Не пре 4:30 нити после 5:00“). Челебићев избор да режира представу по Грујићевом тексту сасвим је логичан и очекиван, када помене да су најбољи пријатељи од рођења, већ 25 година.

- У моменту кад је почео да пише комад, били смо цимери, тако да се сећам момента кад је негде „ископао“ новинаски чланак, о Ебену Бајерсу и томе шта се њему догодило с вилицом. Онда је написао буквално, на белој табли, наслов комада. После тога смо ћаскали о самој идеји. Филип је наравно писао, то је његов текст, али сведочио сам настанку тог текста и све то ме је заинтригирало. Негде је природно дошло да одаберем тај комад који је по мени био и остао још увек веома интересантан – каже Марко Челебић за наш лист.

Разлог томе је и данашња ситуација, која је тексту, писаном пре пандемије, дала нову димензију. Тај моменат короне је, по Челебићевим речима, дао нову ширину и релативно ново читање, јер се обрнуо круг од сто година, и зато представа има назив „Велика депресија“, који упућује на економску кризу у Америци тог доба. А, она је, како Челебић указује, заправо потрага за неким решењем, солуцијом, која ће експресно да реши наше проблеме. Да ли је то радијум, или нека врста друге дроге, лек, свеједно је. Али, како Челебић истиче, у суштини је то бег од реалности, а не право суочавање с проблемима, него склањање тога са стране, у покушају да се некаквим инстант решењем разреши проблем, што и дан - данас користимо.

- У представи пратимо два наративна тока. Један су „радијум девојке“, које су радиле у фабрикама, и осликавале сатове радијумом. Пратимо њихову причу кроз сонгове, и кореографију, а то је заправо страдање радничке класе, и њих које су се буниле против тога, говориле да су болесне и да их радијум убија, али заправо нико није чуо њихов глас. Док, с друге стране, имамо аристократску јапијевску породицу, у којој син Ебен умире од истог тог радијума који конзумира, из неких тотално других порива. Он као представник веће буржоазије којој је све дато, самоиницијативно узима радијум, сматрајући да ће то да реши неке његове унутрашње проблеме, и свесно се трује, тако да и ту имамо контру између радничке класе која то конзумира јер мора, и буржоазије која то жели, а на крају се сведе на то да и једни и други умиру –  закључује Челебић.

Занимљиво је, како то Челебић примећује, заправо то што је глас радника тек историја чула, јер, ми тек данас причамо о „радијум девојкама“, а оне су обрађиване у уметности, о њима су снимани филмови и серије, писане књиге и дистертације.

- Онда их нико није чуо, а данас се бавимо њима. С друге стране, тада Ебен је представљао елиту, америчког плејбоја, познати историјски лик, да би данас дошло до тога да га ми уопште не познајемо, не знамо ко је он. Постоји само пар неких опскурних чланака, а у уметности није нешто специјално обрађиван. То је, негде, окосница свега - додаје Челебић.

Помињана корона, која је утицала на перцепцију овог Грујићевог текста пореметилаје  планове око реализације ове представе. Пола екипе је имало вирус, помиње Челебић, разболели су се на средини процеса, тако да су сви на 15 дана морали да се изолују, док није све прошло.

- Пресекла нас је корона, и процес је трајао дуже него што смо планирали. Морали смо да се чувамо, да идемо у изолацију. Јесте то пристисак који се осети негде у ваздуху, тензија на коју нисмо навикли, већ и сама идеја да не може да нам дође публика у оној мери у којој смо желели, доноси горчину свему томе – наводи Челебић и подсећа да је, уз то, проводити толико времена под маскама у позоришту, исто веома исцрљујуће.

Н. Пејчић