PREDSTAVA „1981” TOMIJA JANEŽIČA U UJVIDEKI SINHAZU Porodične priče

Ko voli teatar, razlog je poznat. Em je Novosadsko pozorište (Ujvideki sinhaz) stvarno najbolje, em je Tomi Janežič znao da očara novosadsku publiku i ranije. Mislim pre svega na predstavu “Galeb” A. P. Čehova, u Srpskom narodnom pozorištu. 

Kada se lestvica postavi visoko, teško joj je doskočiti. Da li je sada uspelo? Ko pročita do kraja, shvatiće. 

Zašto baš “1981” (o godini je reč)? Janežič u poslednje vreme radi samo godine. Predstave koje pokrivaju raspon od 1972. do 1983. činiće verovatno najambiciozniji projekat u istoriji pozorišne umetnosti, dodekalogiju koja suštinski označava kako mesto i vreme utiču na dimenziju ličnog i porodičnog života. Bar sudeći po dve koje sam ja gledao. Druga je “1978” u Temišvaru (Pozorište “Čiki Gergelj”).

Intervjuišući reditelja, saznao sam da proces nastanka predstava podrazumeva istraživanje, ali i pričanje priča, kolokvijalno govoreći. Svako od glumaca ispriča šta je za njega bilo 1981. i od toga se dramaturški napravi materijal za predstavu. Kroz niz improvizacija pride. 

Kako to izgleda u predstavi? Pa, možda odmah da spomenem da Bence Salai koji igra Bupku nije ni rođen 1981. Ako je uopšte bio i u planu. U stvari, on ne igra Bupku, on igra sebe, kao deo Zijine porodice (Terezija Figura). 

Zvuči komplikovano? Da, porodični odnosi, zetovi, šogori, babe, strine, tetke, snaje, šurnaje, ko je tu kome, znaju da budu komplikovani. I to se prikazuje u predstavi. Natenane. 

Ono što je mene opčinilo, jeste vraćanje mrtvih. Odnosno, reverzibilna dramaturgija predstave. Uporno je zovem predstava, konvencije radi, iako ona smera da izađe iz te konkurencije i postane živa. Ima jedan filozof koji tvrdi da su umetnička dela stvarnija od stvarnosti...

Elem (spojler alert), u predstavi svi prvo umiru, pa tek onda žive. Ima u “1981” priča i o začeću, odnosno rađanju, ljubavi, ali mene nešto sve upućuje da je tajna smrti najveća tajna ovog sveta i zato ovoj predstavi hvala što su mi potvrdili da umetnička dela mogu da pređu čak i sa one strane. Ima jedna scena u kojoj Karlo... Videćete. Malo je halucinogena.

U predstavi igraju Jasna Đuričić i Boris Isaković. Retko da su zajedno ikad bili u jednoj sceni. Nisu ni ovde, ali ipak, zajedno su. 

- Misliš, u životu? - sad pitam ja sam sebe.

Oni ljudi ne glume. Oni žive na sceni. Igraju se. 

Mislio sam da ovo neću nikome reći, ali ja sam glasao za Gabrielu Crnković i Arona Balaža. U Novosadskom pozorištu se na kraju sezone biraju najbolji glumci, a Boris i Jasna već jesu najbolji koje sam ikad gledao. Gabriela je već duže vreme ne-ve-ro-vatna, a Aron je povratio stari sjaj, pošto već duže vreme igra sa nekom patinom.   

Ja se 1981. ne sećam. Sećam se godine pre. Kako moji roditelji bulje u televizor na kojem ide tužno-svečana muzika i kolona ljudi smrtno ozbiljnih lica. Komentator dostojanstvenim tonom nabraja titule, imena, države. Posle će se još dugo svake godine u isto vreme začuti sirena, a svaki čovek i vozilo na ulici zastajati na minut. 

Te 1981. verovatno su i moji roditelji izgledali kao Gabika (Crnković) i Daniel (Gomboš) te večeri u pozorištu. Muzika koja se čula sa radija bila je ista. Parket...

Bupka 1981. nije osvajao medalje. Boris nije bio Zijin deda. Ipak je pozorište. Predstava. Zahvaljujući kostimima Marine Sremac čak će i najnovije generacije u njoj videti deo današnje mode. Možda se zajedno sa nama starijima zapitati - a kako je bilo stvarno? 

Igor Burić