ПРЕДСТАВА „1981” ТОМИЈА ЈАНЕЖИЧА У УЈВИДЕКИ СИНХАЗУ Породичне приче

Ко воли театар, разлог је познат. Ем је Новосадско позориште (Ујвидеки синхаз) стварно најбоље, ем је Томи Јанежич знао да очара новосадску публику и раније. Мислим пре свега на представу “Галеб” А. П. Чехова, у Српском народном позоришту. 

Када се лествица постави високо, тешко јој је доскочити. Да ли је сада успело? Ко прочита до краја, схватиће. 

Зашто баш “1981” (о години је реч)? Јанежич у последње време ради само године. Представе које покривају распон од 1972. до 1983. чиниће вероватно најамбициознији пројекат у историји позоришне уметности, додекалогију која суштински означава како место и време утичу на димензију личног и породичног живота. Бар судећи по две које сам ја гледао. Друга је “1978” у Темишвару (Позориште “Чики Гергељ”).

Интервјуишући редитеља, сазнао сам да процес настанка представа подразумева истраживање, али и причање прича, колоквијално говорећи. Свако од глумаца исприча шта је за њега било 1981. и од тога се драматуршки направи материјал за представу. Кроз низ импровизација приде. 

Како то изгледа у представи? Па, можда одмах да споменем да Бенце Салаи који игра Бупку није ни рођен 1981. Ако је уопште био и у плану. У ствари, он не игра Бупку, он игра себе, као део Зијине породице (Терезија Фигура). 

Звучи компликовано? Да, породични односи, зетови, шогори, бабе, стрине, тетке, снаје, шурнаје, ко је ту коме, знају да буду компликовани. И то се приказује у представи. Натенане. 

Оно што је мене опчинило, јесте враћање мртвих. Односно, реверзибилна драматургија представе. Упорно је зовем представа, конвенције ради, иако она смера да изађе из те конкуренције и постане жива. Има један филозоф који тврди да су уметничка дела стварнија од стварности...

Елем (спојлер алерт), у представи сви прво умиру, па тек онда живе. Има у “1981” прича и о зачећу, односно рађању, љубави, али мене нешто све упућује да је тајна смрти највећа тајна овог света и зато овој представи хвала што су ми потврдили да уметничка дела могу да пређу чак и са оне стране. Има једна сцена у којој Карло... Видећете. Мало је халуциногена.

У представи играју Јасна Ђуричић и Борис Исаковић. Ретко да су заједно икад били у једној сцени. Нису ни овде, али ипак, заједно су. 

- Мислиш, у животу? - сад питам ја сам себе.

Они људи не глуме. Они живе на сцени. Играју се. 

Мислио сам да ово нећу никоме рећи, али ја сам гласао за Габриелу Црнковић и Арона Балажа. У Новосадском позоришту се на крају сезоне бирају најбољи глумци, а Борис и Јасна већ јесу најбољи које сам икад гледао. Габриела је већ дуже време не-ве-ро-ватна, а Арон је повратио стари сјај, пошто већ дуже време игра са неком патином.   

Ја се 1981. не сећам. Сећам се године пре. Како моји родитељи буље у телевизор на којем иде тужно-свечана музика и колона људи смртно озбиљних лица. Коментатор достојанственим тоном набраја титуле, имена, државе. После ће се још дуго сваке године у исто време зачути сирена, а сваки човек и возило на улици застајати на минут. 

Те 1981. вероватно су и моји родитељи изгледали као Габика (Црнковић) и Даниел (Гомбош) те вечери у позоришту. Музика која се чула са радија била је иста. Паркет...

Бупка 1981. није освајао медаље. Борис није био Зијин деда. Ипак је позориште. Представа. Захваљујући костимима Марине Сремац чак ће и најновије генерације у њој видети део данашње моде. Можда се заједно са нама старијима запитати - а како је било стварно? 

Игор Бурић