Позоришна критика: Фазбиндер и Урбан „На распећу“ у Нишу

Ово би био могао да буде (лични) одговор из гледалишта на ангажман који покрећу представе „We аре накед анд the рест ис...“ из Сарајева и „Капитал“ из Црне Горе, виђене на фестивалу „Театар на раскршћу“ у Нишу. Оно што ипак обећава је да обе ове представе покрећу и многа друга питања, захтеве, који су веома политични, што је важна димнезија позоришне уметности, као и сваке друге друштвене, данас се каже - и одговорне делатности.

Представа из Сарајева (Сцена MESS/ САРТР), инспирисана Фасбиндеровим умећем („Анархија у Баварској“) да деконструише популарне наративе у прилог буђења и артикулације антитоталитаристичке свести, заправо је састављена из низа наизглед неповезаних наратива, сцена (драматургија Дино Пешут, режија Флоријан Фишер). Оних о породици, критички посматраној као основној јединици капиталистичке експлоатације приватног власништва, затим у великој мери ироничне сцене о заједници, комуни, као излазску из зачараног круга индивидуализма, преко сцене у којој група људи под маскама за неколико минута креира графит на целом задњем зиду позорнице, до оне у којој глумица у своје име говори о абортусу и праву на грешку и грех као саставном својству људскости, само привидно очишћеној у систему демократске једнакости, правоверности и исправности.

Редитељ Андраш Урбан, у представи-концерту „Капитал“ (драматургија Ведрана Божиновић, композиција Ирена Поповић Драговић), на себи својствен и препознатљив начин, урла на друштво, у овом случају црногорско, преиспитујући карактеристике тог надалеко чувеног чојства и јунаштва, путем филозофије Карла Маркса. „Капитал“ позорницу користи као агору, у којој уметници заступају глас људи који није изневерен на још једним изборима, говорећи оно што их тишти, што их чини нечовечнима (сиромаштво, беда, неравноправост, некултура), у односу на оно што је жељена слика у јавности.  

Иако се и у једној и у другој представи може расправљати о естетским аспектима, делотворности ауторског поступка, агитовања у корист другог, другачијег, како је реаговао већи део стручне јавности на фестивалском округлом столу критике, не сме се губити из вида да је оваква уметност настала и развија се управо због угрожености и одржавања статуса кво на многим нивоима који су од кључног значаја да се не пробудимо у свету у ком су нам и кривица и казна постали судбина, без могућности да се о њима уопште говори или пита. У свету у ком ваља завршити на распећу, пре него што вам буде спашена душа. На штиту, чак и кад је украшен Константиновим крстом.

Међутим, охрабрујуће је то што један нови фестивал као што је „Театар на раскршћу“, баш у Нишу, доследно свом имену и симболикама, што једна нова публика, нова генерација, показује афирмативан однос према уметности која није лака, забавна, после које вечера и соба у којој се води љубав и спава не делују тако мирно, док се напољу, у ноћи пуној кристала, зрцали и сасвим извесно спрема, чак већ добрано спроводи префриганија верзија новог марша фашизма.

Игор Бурић