Pozorišna autopsija suicida

Pirot je poslednje mesto gde je režirao najperspektivniji reditelj mlađe generacije Igor Vuk Torbica, pre nego što je oduzeo sebi život. „Strah – jedna topla ljudska priča“, glasio je naslov.

Sada je baš iz Novog Sada, „Kritičarski karavan“ (projekat Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja) posetio Narodno pozorište Pirot, da gleda predstavu „Sve nesrećne porodice liče na srećne porodice“ Milene Depolo i Patrika Lazića. Ime upućuje na još jedan suicid, ovaj put iz literature, Tolstojevog klasika „Ana Karenjina“, ali nije. Iza „naopako“ parafraziranog citata krije se originalno dramsko delo nastalo na osnovu dokumentarnog materijala – smrti stvarnih ljudi.

Ako konsultujemo stručnu literaturu, videćemo da termin suicid poznajemo od 1642. godine („Religio medici“, Tomas Braun). Pravno shvatanje suicid definiše kao oduzimanje sopstvenog života u uračunljivom stanju i sa predumišljajem, a psihološko kao namerno uništenje vlastitog života iz spoljnih, uočljivih ili unutrašnjih, često tajanstvenih pobuda, u stanju prisebnosti, sa posledicama koje prevazilaze lični plan. Širi društveni stavovi ga opisuju kao slobodnu volju i izbor, dužnost, greh, pitanje časti, zločin, viteštvo, kukavičluk. Brojne su rizične grupe za suicid (prognanici, ratnici, napastvovani, stari, siromašni, ovisnici, presavesni, požrtvovani, bolesni, hendikepirani), među kojima su i nezrele ličnosti, najčešće adolescenti. Podaci Svetske zdravstvene organizacije (2011) ukazuju da se u Evroaziji svakih 40 sekundi neko ubije, da je među tri vodeća uzroka smrti osoba između 15 i 44 godine, a da je broj sucida, tradicionalno „rezervisan“ za starije muškarce, u velikom porastu među mladima. Srbija je 2005. bila 11. zemlja Evrope po stopi samoubistva. Statistički najznačajniji razlozi za samoubistvo, čak 50 odsto, utvrđeni su u problemima takozvanih partnerskih veza.

„Sve nesrećne porodice liče na srećne porodice“ u podnaslovu sadrži pođednako zbunjujuće pojašnjenje – „Dokumentarna fikcija o samoubistvu u adolescenciji u formi diskusije“. Iako početak podseća da ćemo stvarno svi zajedno da razgovaramo na temu – konferencijski postavljen sto i stolice, naspram publike – predstava vrlo brzo, nakon čitanja novinskih naslova o temi, postaje „pozorišna autopsija suicida“. Glumci (Aleksandar Radulović, Aleksandra Stojanović, Milica Filić, Danijela Ivanović, Aleksandar Aleksić) igraju dvostruke uloge – sami sebe u pozorišnoj predstavi i aktere situacije, koja se vrlo brzo koncentriše u krug porodice jednog samoubice, čija je sestra sarađivala sa autorima, pa i sama postala jedan od likova, tj. deo fikcije. Počinju policijskim izveštajem, odnosno uzimanjem izjave od oca. Nakon što se scena isproba jedan put, posle razmene viđenja između kolega, isproba se i drugi put, kako bi bila što verodostojnija, a rekonstrukcija slučaja koju na sceni motiviše potreba za razumevanjem čina jednog mladića, istovremeno prikazuje mehanizam jednog pozorišnog čina. On postaje sve složeniji kako predstava odmiče, uvođenjem dramatičnih zvučnih (Teodora Đurković) i scenografskih detalja (Patrik Lazić), u tonu obaveštenja sa društvenih mreža i slici fotografskih, maturantskih portreta mladih ljudi koji se spuštaju odozgo na pozadinu bine.

Centralni deo predstave zauzima varijacija poslednjeg dana u porodičnom domu i životu jednog člana te porodice. Njega kojeg nema, ne vidimo i ne čujemo, a kada sve, pogotovo nakon kulminacije u kojoj otac, majka i sestra, nakon niza ponavljanja scene saznaju za mladićev čin, baš sve prosto zavapi za odgovorom na pitanje – „zašto“, ostaje da odzvanja najpraznije do tad onih niz – „možda“. Ovde je već sasvim jasno šta znače i naslov i podnaslov, mada se i to značenje još proširuje i produbljuje do kraja.

Vrlo je zanimljiva, intrigantna veza između nečega što je veoma osetljiva tema i njenog pozorišnog tretmana. U novinama, na primer, česta je zloupotreba i krši se svaka etička norma. Istraživanja upravo pomenute Svetske zdravstvene organizacije nedvosmisleno ukazuju da odgovorno izveštavanje o suicidu može biti jedan od faktora koji utiču na smanjenje stope samoubistava, a to znači da bi trebalo da se uzme u obzir: da suicid nije rezultat jednog činioca ili događaja; da on ne bi trebalo da se opisuje kao metod borbe protiv nevolja; da ne bi trebalo da se pominju imena i osobine ljudi koje su izvršile taj tragični i uznemirujući čin; da se ne prikazuju njihove fotografije, način, niti mesta na kojima je izvršen; da se suicid nipošto ne prikazuje kao herojski i romantičan čin. E, da zastanemo baš tu, jer u predstavi još na početku bude reči da je odlučeno da se samoubistvom ne bave putem „Romea i Julije“, nego baš tragom novinskih vesti. To nije nova strategija u umetnosti, koja se ponovo pokazala u stanju da od nečeg potencijalno senzacionalističkog, komercijalnog, umesto još više štete načini dobrobit. Ovu vest ne bi trebali da preskočimo.

Gledajući predstavu u Narodnom pozorištu Pirot, moralna dilema da li su temu suicida eksploatisali ili učinili nešto dobro, vredno, pa i društveno važno, otklonjena je. Intriga ostaje kao što je i bila - da li ćemo da negujemo umetnost ili nakaradnost?

Igor Burić