Позоришна аутопсија суицида

Пирот је последње место где је режирао најперспективнији редитељ млађе генерације Игор Вук Торбица, пре него што је одузео себи живот. „Страх – једна топла људска прича“, гласио је наслов.

Сада је баш из Новог Сада, „Критичарски караван“ (пројекат Удружења позоришних критичара и театролога, под покровитељством Министарства културе и информисања) посетио Народно позориште Пирот, да гледа представу „Све несрећне породице личе на срећне породице“ Милене Деполо и Патрика Лазића. Име упућује на још један суицид, овај пут из литературе, Толстојевог класика „Ана Карењина“, али није. Иза „наопако“ парафразираног цитата крије се оригинално драмско дело настало на основу документарног материјала – смрти стварних људи.

Ако консултујемо стручну литературу, видећемо да термин суицид познајемо од 1642. године („Религио медици“, Томас Браун). Правно схватање суицид дефинише као одузимање сопственог живота у урачунљивом стању и са предумишљајем, а психолошко као намерно уништење властитог живота из спољних, уочљивих или унутрашњих, често тајанствених побуда, у стању присебности, са последицама које превазилазе лични план. Шири друштвени ставови га описују као слободну вољу и избор, дужност, грех, питање части, злочин, витештво, кукавичлук. Бројне су ризичне групе за суицид (прогнаници, ратници, напаствовани, стари, сиромашни, овисници, пресавесни, пожртвовани, болесни, хендикепирани), међу којима су и незреле личности, најчешће адолесценти. Подаци Светске здравствене организације (2011) указују да се у Евроазији сваких 40 секунди неко убије, да је међу три водећа узрока смрти особа између 15 и 44 године, а да је број суцида, традиционално „резервисан“ за старије мушкарце, у великом порасту међу младима. Србија је 2005. била 11. земља Европе по стопи самоубиства. Статистички најзначајнији разлози за самоубиство, чак 50 одсто, утврђени су у проблемима такозваних партнерских веза.

„Све несрећне породице личе на срећне породице“ у поднаслову садржи пођеднако збуњујуће појашњење – „Документарна фикција о самоубиству у адолесценцији у форми дискусије“. Иако почетак подсећа да ћемо стварно сви заједно да разговарамо на тему – конференцијски постављен сто и столице, наспрам публике – представа врло брзо, након читања новинских наслова о теми, постаје „позоришна аутопсија суицида“. Глумци (Александар Радуловић, Александра Стојановић, Милица Филић, Данијела Ивановић, Александар Алексић) играју двоструке улоге – сами себе у позоришној представи и актере ситуације, која се врло брзо концентрише у круг породице једног самоубице, чија је сестра сарађивала са ауторима, па и сама постала један од ликова, тј. део фикције. Почињу полицијским извештајем, односно узимањем изјаве од оца. Након што се сцена испроба један пут, после размене виђења између колега, испроба се и други пут, како би била што веродостојнија, а реконструкција случаја коју на сцени мотивише потреба за разумевањем чина једног младића, истовремено приказује механизам једног позоришног чина. Он постаје све сложенији како представа одмиче, увођењем драматичних звучних (Теодора Ђурковић) и сценографских детаља (Патрик Лазић), у тону обавештења са друштвених мрежа и слици фотографских, матурантских портрета младих људи који се спуштају одозго на позадину бине.

Централни део представе заузима варијација последњег дана у породичном дому и животу једног члана те породице. Њега којег нема, не видимо и не чујемо, а када све, поготово након кулминације у којој отац, мајка и сестра, након низа понављања сцене сазнају за младићев чин, баш све просто завапи за одговором на питање – „зашто“, остаје да одзвања најпразније до тад оних низ – „можда“. Овде је већ сасвим јасно шта значе и наслов и поднаслов, мада се и то значење још проширује и продубљује до краја.

Врло је занимљива, интригантна веза између нечега што је веома осетљива тема и њеног позоришног третмана. У новинама, на пример, честа је злоупотреба и крши се свака етичка норма. Истраживања управо поменуте Светске здравствене организације недвосмислено указују да одговорно извештавање о суициду може бити један од фактора који утичу на смањење стопе самоубистава, а то значи да би требало да се узме у обзир: да суицид није резултат једног чиниоца или догађаја; да он не би требало да се описује као метод борбе против невоља; да не би требало да се помињу имена и особине људи које су извршиле тај трагични и узнемирујући чин; да се не приказују њихове фотографије, начин, нити места на којима је извршен; да се суицид нипошто не приказује као херојски и романтичан чин. Е, да застанемо баш ту, јер у представи још на почетку буде речи да је одлучено да се самоубиством не баве путем „Ромеа и Јулије“, него баш трагом новинских вести. То није нова стратегија у уметности, која се поново показала у стању да од нечег потенцијално сензационалистичког, комерцијалног, уместо још више штете начини добробит. Ову вест не би требали да прескочимо.

Гледајући представу у Народном позоришту Пирот, морална дилема да ли су тему суицида експлоатисали или учинили нешто добро, вредно, па и друштвено важно, отклоњена је. Интрига остаје као што је и била - да ли ћемо да негујемо уметност или накарадност?

Игор Бурић