„Pepeljuga” u koreografiji Aleksandra Ilića na sceni u Skoplju

Čuvena bajka Braće Grim smeštena je u savremeni koreografski ambijent, dok je u novoj postavci i sama priča malo pomerena u odnosu na ustaljeni libreto.

– Naša Pepeljuga smeštana je u nešto nama bliži vremenski period, tačnije u 50 - te, u vreme premijere čuvenog filma Brilijantin, kada su mlade devojke nosile lepršave haljine, isfenirane kose sa trakama i rajfovima na glavi, a muškarci začešljavali svoje kose na razdeljak – kaže Ilić za „Dnevnik”. – Bilo je to vreme bitangi i princeza, kako ga opisuju stihovi poznate pesme Bijelog dugmeta, ili u našem slučaju princeza i mangupa. Kada je najveći događaj bio izlazak na školsku igranku, ili, kada je jedini imperativ bilo druženje, ljubav i žvakaće gume. Prepričavajući na ovaj način radnju Pepeljuge, samu bajku smo približili našem vremenu, a omladini i deci, našoj glavnoj publici, učinili interesantnijim ovo delo. Na kraju, nisam odstupio od originalnog sinopsisa, od muzike Prokofjeva i svega onoga što i jesu glavne karakteristike ove bajke, a to je Ljubav, i da će dobrota spasiti svet. …I živeli su srećno do kraja života, baš, baš srećno, jer kako i sam podnaslov predstave kaže „Ljubav je u vazduhu”.

Kostime za „Pepeljugu” radila je Katarina Radošević Galić,  scenografiju potpisuje Filip Korunovski, za adaptaciju originalne partiture Sergeja Prokofjeva bio je zadužen Georg Draušnik, dok je svetla oblikovao Milčo Aleksandrov. Ilićevi asistenti bili su Saša Evtimova i Mojca Majcen.

– Smatrao sam da, kada već imamo mogućnost ili priliku, treba se uvek uhvatimo u koštac sa izazovom i pokušamo da uradimo nešto drugačije, savremenije, zanimljivije. Zašto bi smo, po ne znam koji put, opet radili predstavu koja bi bila kopija ili bar približno ista nekim drugim produkcijama. Na kraju, ne smemo ni da potcenimo našu mladu ili mlađu publiku. Oni su danas svojim interesovanjima ili koncetracijom daleko ispred nas malo starijih, kada smo bili u njihovim godinama. Vek u kome je digitalni prostor postao apsolutno sastavni deo život, i ne možemo po ko zna koji put publici igrati klasiku na način koji je već prevaziđen. Moje predstave odlikuje doza infantilnosti, u velikoj meri ciničan humor, ali ne i glupiranje, te jasna poruka, odnosno cilj dela.  Kada se osvrnem, imam utisak da sam uvek težio ka drugačijim rešenjima u svojim predstavama. Naravno da je važno da vas publika prihvati i podrži, ali nikad nisam stvarao s ciljem da se umilim publici, već sam, naprotiv, težio tome da je izazovem time što na sceni s njom delim. Nekada uspe, a nekada ne, kao i u drugim životnim okolnostima. Dakle, živeli su srećno do kraja života, jer ljubav je u vazduhu... ali, pre toga trebali bi i da se upoznaju...    

  M. Stajić