„Пепељуга” у кореографији Александра Илића на сцени у Скопљу

Чувена бајка Браће Грим смештена је у савремени кореографски амбијент, док је у новој поставци и сама прича мало померена у односу на устаљени либрето.

– Наша Пепељуга смештана је у нешто нама ближи временски период, тачније у 50 - те, у време премијере чувеног филма Брилијантин, када су младе девојке носиле лепршаве хаљине, исфениране косе са тракама и рајфовима на глави, а мушкарци зачешљавали своје косе на раздељак – каже Илић за „Дневник”. – Било је то време битанги и принцеза, како га описују стихови познате песме Бијелог дугмета, или у нашем случају принцеза и мангупа. Када је највећи догађај био излазак на школску игранку, или, када је једини императив било дружење, љубав и жвакаће гуме. Препричавајући на овај начин радњу Пепељуге, саму бајку смо приближили нашем времену, а омладини и деци, нашој главној публици, учинили интересантнијим ово дело. На крају, нисам одступио од оригиналног синопсиса, од музике Прокофјева и свега онога што и јесу главне карактеристике ове бајке, а то је Љубав, и да ће доброта спасити свет. …И живели су срећно до краја живота, баш, баш срећно, јер како и сам поднаслов представе каже „Љубав је у ваздуху”.

Костиме за „Пепељугу” радила је Катарина Радошевић Галић,  сценографију потписује Филип Коруновски, за адаптацију оригиналне партитуре Сергеја Прокофјева био је задужен Георг Драушник, док је светла обликовао Милчо Александров. Илићеви асистенти били су Саша Евтимова и Мојца Мајцен.

– Сматрао сам да, када већ имамо могућност или прилику, треба се увек ухватимо у коштац са изазовом и покушамо да урадимо нешто другачије, савременије, занимљивије. Зашто би смо, по не знам који пут, опет радили представу која би била копија или бар приближно иста неким другим продукцијама. На крају, не смемо ни да потценимо нашу младу или млађу публику. Они су данас својим интересовањима или концетрацијом далеко испред нас мало старијих, када смо били у њиховим годинама. Век у коме је дигитални простор постао апсолутно саставни део живот, и не можемо по ко зна који пут публици играти класику на начин који је већ превазиђен. Моје представе одликује доза инфантилности, у великој мери циничан хумор, али не и глупирање, те јасна порука, односно циљ дела.  Када се осврнем, имам утисак да сам увек тежио ка другачијим решењима у својим представама. Наравно да је важно да вас публика прихвати и подржи, али никад нисам стварао с циљем да се умилим публици, већ сам, напротив, тежио томе да је изазовем тиме што на сцени с њом делим. Некада успе, а некада не, као и у другим животним околностима. Дакле, живели су срећно до краја живота, јер љубав је у ваздуху... али, пре тога требали би и да се упознају...    

  М. Стајић