„Paravani“ Žana Ženea u Novosadskom pozorištu/Ujvideki sinhazu

Njegova dela odišu životnom filozofijom koju je i sam praktikovao – ništa nije dovoljno ružno i loše da ne zaslužuje svoje postojanje. Njegovi svetovi nisu najbolji od svih mogućih, da se podsetimo Lajbnica. Ženeov svet je svet Đavola – najgori od svih, ali ništa manje dobar, ma kako ovo moglo da zvuči paradoksalno.

U drami „Paravani“, premijerno izvedenoj za vikend u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhazu, u režiji Dine Mustafića, Žene se polovinom 20. veka u kontekstu političkih, neokolonijalnih previranja i rata između Francuske i Alžira, bavio sudbinom ljudi koji su sve samo ne junaci.

U prvom planu ove po svojoj složenosti epske drame, je Said, loš u svakom smislu, a opet, karakteristično za Ženea, na putu da postane heroj. Kao muž, lopov i izdajica borbe svog naroda, on tavori u nekoj vrsti limba, vukući za sobom i svoju ženu Lejlu. Njihov život je čista patnja, ali ništa manje vredan nego život svih onih koji ga okružuju. A Žene se baš potrudio da ceo kontekst predstavi sa skoro ravno sto likova različitih u društvenim hijerarhijama i svom odnosu prema stvarnosti. Pobožni, neverujući, zaljubljeni u novac, ratnici, gotovo niko u bilo šta što liči na vrednosti. Pa su tu vojnici, poglavari, prostituke, privrednici, najniži slojevi društva, koji i pored silnih razlika pokazuju univerzalno iste strukture (ne)moći.

Začudnu surovost Ženeovog prikaza rasturenog sveta, koju su teoretičari rado poredili sa Artoovim pozorištem surovosti, Dino Mustafić uobličava drugačijim stilom, više estetizujući. Scenografija Jasmine Holbus kojom u središnjem delu dominiraju cik-cak uspinjući platoi, kostimografija Blagoja Micevskog koja u najvećoj meri realno, na momente i nadrealno oslikava svet Arapa i Evropljana, muzika Irene Popović Dragović koju izvode glumci i scenski pokret Miloša Isailovića, svetla, projekcije, u ukupnosti doživljaja doprinose halucinogenosti doživljaja za gledaoca. To bi moglo da upućuje na Ženeovo često insistiranje da iluzija mnogo više odgovara svetu za koji mislimo da je stvaran. Sile koje ga određuju nisu crno-bele za njega, pa i predstava u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz, pored mraka koji je u svakom smislu karakteriše, odiše bojama i životnošću nekog čudnovatog zanosa.

Na planu razumevanja, ne zbog navedene „halucinogenosti“, nego zbog odnosa „Paravana“ prema svetu u kojem živimo, gledalac bi mogao naići na dosta poteškoća. Dramaturgija predstave (Željka Udovičić), gotovo da je očekivano sazdana od sažimanja i kraćenja, jer izvorne postavke ovog Ženeovog dramskog dela znale su da traju i po pet, šest sati. Međutim, „Paravani“ više uskraćuju, jer se prevođenje u sada i ovde, da tako nazovemo vrstu postupka u pozorištu, kojom se aktuelizuje umetnički sadržaj, ne funkcioniše baš najbolje. Očekuje se jako puno predznanja gledaoca, kako o istoriji, tako i pripadajućoj joj histeriji druge polovine 20. veka. I treba jako puno pronicljivosti, mentalnog rada koja predstava podrazumeva da bi se na dramskom nivou osvojilo ili odustalo od razumevanja slojeva, odnosa i situacija među desetinom likova i uživalo u umetničkoj fuziji kvaliteta pojedinih segmenata predstave.  

Igor Burić