Premijera Ženeovih Paravana u Novosadskom pozorištu

Žene je pisac izuzetno zanimljive i burne biografije, a autor je romana, eseja, poezije, i nekoliko drama. Komad „Paravani“, po Mustafićevim rečima, karakteriše fragmentarna dramaturgija kojom je ispraćen trojac Said – Lejla - Majka alžirskog domaćinstva, u kojem je prikazano jedno vreme, turbulentnost odnosa između Arapa i Evropljana.

Podsećajući na jučerašnjoj konerenciji za novinare da je svaka premijera bilo gde danas u svetu, koja izađe u ovakvim okolnostima svojevrsni podvig, reditelj Mustafić je dodao da je njihov podvig utoliko veći, jer se radi o velikoj ansambl predstavi, koja je potpuno apstrahovala okolnosti u kojima su radili, a koji dolazi iz nečega što je karakteristika ovog ansambla i ove kuće, a to je velika posvećenost, i asketska disciplina, kakva je retko viđena na ovim prostorima. Zato se, po njegovim rečima, s pravom ovaj ansambl svrstava u red možda i ponajboljih glumačkih potencijala na Zapadnom Balkanu. Dodajući da mu je privilegija i što je prvi put u Novom Sadu, i radi profesionalnu predstavu, Mustafić je rekao i da se ostvaruje njegov studentski san da radi „Paravane“ Žana Ženea, velikog kultnog pisca 20. veka, svojevrsnog pionira u pozorišnom i dramskom smislu, nekog ko je bio preteča mnogih drugih stilskih pravaca i određenja u 20. veku. Žene je uglavnom za naše prostore bio vezan kroz dva pozorišna komada, koji su često bili na našim scenama, a to su „Sluškinje“ i „Balkon“, podseća Mustafić, i navodi da su „Paravani“ zapravo prvo uprizorenje ovog dramskog teksta, njegovog zadnjeg u opusu od pet drama, napisan 1960, inspirisan, pre svega alžirsko-francuskim ratom.

- Lično mislim da je to možda i njegovo najzrelije dramsko delo, a koje vrlo jasno sublimira celokupnu Ženeovu poetiku. To je ono po čemu je bio karakterističan: alhemijsko, mitsko, ritualno, ponekad okrutno i surovo, u isto vreme na visokom poetičkom nivou, nesvakidašnjeg jezika, kojeg je prava blagodet čuti na sceni. Ali, i radikalan u smislu filozofije, pogleda na svet, i onoga što nam Žene i danas u ovim okolnostima nudi da se itekako zapitamo, a to je da li je ta bipolarna podeljenost planete, u kojoj verujemo da postoji dobro i zlo, zapravo samo iluzija dobra. Naravno da u mnogim opisima ovog teksta koji smo postavili na scenu, stoji atribucija da Žene zapravo ovim komadom slika ludilo rata, šta je to destrukcija, ali on ovde govori i o estetici umiranja, uopšte o istorijskoj pozornici krvi i tla, gde postoji doza fanatizma i fatalizma s jedne strane, i s druge evropskog nerazumevanja, odsustva želje za integracijom sa Orijentom, koji podiže neke nove barijere, kulturne distance, u kojima ima jako mnogo predrasuda i stereotipa koji dovode do vojnog konflikta. Ovim što sam rekao, kao da sam slikao stvarnost na početku 21. veka – ukazuje Mustafić. To je dokaz da je skoro posle sedamdeset godina Žene itekako aktuelan, savremen, univerzalan, a Mustafić kaže i da je to ono što su se potrudili i na sceni da urade, sa željom visoke doze artističnosti, teatralizacije, svojevrsne sakralizacije teatra, velikog gesta, u kojoj mora da se ukomponuje, pored ovog verbalnog, semantičkog plana, i Žene koji je tako gust, filozofičan i poetičan.

- Morate da ugradite i druge teatarske elemente, jer teatar kao medij u svom totalitetu obuhvata celi svet. Tu pre svega mislim na svoje saradnike koji su radili iznimno važan posao. Vizuelni identitet predstave su radili Jasmina Holbus i Blagoj Micevski, muziku Irena Popović Dragović, koreografiju Miloš Isailović. Na dramaturgiji teksta je radila Željka Udovičić Pleština. Kao što vidite, u jednoj regionalnoj autorskoj ekipi, od Hrvatske, Makedonije, BiH, do Srbije i Mađarske naposletku, napravili smo predstavu koja će verovatno, i kada prođu ove okolnosti, imati svakako pažnju zbog ambicije celog projekta, a ja se nadam i rezultata – navodi Mustafić. - Ovaj ansambl, pored posvećenosti, krasi i lepa tehnička savršenost koju ćete videti na sceni. Ovi glumci imaju mogućnost ne samo glumačke ekspresije, koja je na planu govora, nego je ona i na planu telesnosti, rekao bih i podržavanja muzičke ekspresije predstave. Oni pevaju, igraju, plešu, prosto vas očaravaju na sceni energijom na razini, koja pleni i izaziva veliki respekt. Kada imate tako sjajne autore, glumce, izvrstan tekst, onda vam je jasno da i režija treba da bude takva da se sklonite da ne pokvarite nešto.

- Ne damo se stvarnosti koja je oko nas, nego sa manjim projektima, i angažovanjem manjeg broja ljudi u isto vreme, pokušavamo da održimo život. Novosadsko pozorište, naspram ove redukcije, odlučilo je da u ovoj jako teškoj situaciji zapravo uradi nešto što će angažovati celokupni naš potencijal. „Paravani“, naša treća premijera, rezultat su maksimalnog angažovanja svih umetnika i saradnika Novosadskog pozorišta. Na sceni ćemo imati 22 glumca i dva gosta – istakao je upravnik Valentin Vencel.

U glumačkoj ekipi je ceo ansambl Novosadskog pozorišta: Livia Banka, Gabriela Crnković, Emina Elor, Edit Farago, Agota Ferenc, Terezia Figura, Atila Giric, Daniel Gomboš, Daniel Husta, Ištvan Kereši, Silvia Križan, Judit Laslo, Atila Mađar, Arpad Mesaroš, Atila Nemet, Robert Ožvar, Gabor Pongo, Melinda Šimon, Zoltan Širmer, Bence Salai, kao i studenti Blanka Dieneš i Daniel Tot, i Zoltan Molnar, kao gost.

Glumac Robert Ožvar, koji igra Saida, napomenuo je da je ovaj komad veoma dobra podloga za unapređivanje glumačke veštine, jer uvek pruža da se nešto novo „iskopa“ iz sebe. Za svoj glumački zadatak kaže da je bio težak, budući da Said ne izaziva probleme na sceni, već se o tome što radi samo priča, i sve se već zapravo desilo kada se on pojavi. Za Lejlu svi kažu da je ružna, ali ona je istovremeno jako lepa iznutra, i jako je osetljiva, navodi Gabriela Crnković o liku koji tumači, objašnjavajući da su, budući da Said nema para za lepšu ženu, oni suđeni jedno drugome. Ona će postati zbog Saida i lopov, samo da bi bila sa njim, ići će i u zatvor sa njim, čak i u smrt, i u raj, taj drugi svet gde će ona biti stvarno lepa i dobra.

Gabor Pongo, koji igra više uloga, izneo je utisak da je stvarati predstavu u ovim uslovima mnogo drugačije nego inače, jer su radili fragmentarno i ne u kontinuitetu, ali se sve na kraju sastavilo jer su se svi maksimalno trudili i pazili, da bi ovaj projekat završili.

- Veliki je bio izazov, jer ovo je predstava koja je antidrama, stilizovana, s puno pokreta, poetična, s muzikom, mi i sviramo, jako je kompleksna, ali ja sam vrlo srećan što prvi put radim sa Mustafićem ovakav projekat, u kojem sva snaga i iskustvo, koje smo dosad osetili na sceni, ili stekli tokom svojih karijera, nekako mora da dođe na maksimum da bi se rodila ova predivna stvar, koju ćemo sad videti – iznosi Pongo.

N. Pejčić