Održan skup u znak sećanja na glumca Tihomira Arsića

Glumac Lepomir Ivković, Arsićev kolega na Fakultetu dramskih umetnosti i dugogodišnji prijatelj njegove porodice, naveo je da su Arsić i on imali veoma dubok, bratski odnos.

“Kada sam prvi put, u ranu jesen 1977. godine, na studijama glume ugledao Tihomira Arsića, video sam jednog mladog, radoznalog, eksplozivnog, nasmejanog i izuzetno lepog mladog čoveka... Toliko lepog, da sam pomislio da bi mu mnogo više pristajalo moje ime, a njegovo meni“, priseća se Ivković.

On dodaje da su njihova druženja na fakultetu, ali i van njega, počela vrlo brzo nakon toga.

“Ne znam zašto je baš mene izabrao da odvede kod svoje porodice i upozna sa svojim divnim roditeljima, sestrom, starijim bratom i zetom. . . Naša druženja ubrzo su prerasla taj drugarsko-kolegijalni odnos i postala familijarna“, kaže Ivković.

Prema njegovim rečima, Arsić ga je na neki način gledao kao mlađeg brata, i on je bio među prvima koji su saznali da Arsić boluje od teške bolesti.

“Tihomir je pravio velike pauze u svom pozorišnom radu, ali se uvek pojavljivao svež, sa ogromnom energijom i beskrajnim vulkanom. . . To je zato što je on živeo, bio je živ, a svaki oblik života vid je umetnosti... Zato je proizvodio velika umetnička dela“, rekla je rediteljka Ivana Vujić Kominac.

Ona je navela da je Arsića upoznala tokom svojih studija režije 1978. godine, kao i da je on učestvovao u njenoj prvoj studentskoj predstavi.

Vujić Kominac opisala je Arsića kao “osobu koja je volela ljude i koja je u svemu što je radila davala svoj maksimum, bez da je išta tražila zauzvrat. “

Kako se ona seća, Arsić je čak i nakon hemoterapije dolazio na sastanke u Ministarstvu kulture jer je želeo da Narodno pozorište, njegov ansambl i publika dobiju mnogo više, i za to se aktivno borio.

“Tihomir je bio čovek-vetar, čas nežni povetarac, a čas uragan razorne snage. Voleo sam taj život koji je on punim plućima živeo od prvog trenutka od kada sam ga upoznao“, kaže pisac Žarko Jokanović, koji je Arsića upoznao tokom studentskih protesta 1991. godine.

Kako navodi Jokanović, “te godine je njihovo drugarstvo postalo trajno bratstvo. “

“U srce Tike Arsića staje čitav univerzum, a i tada još mnogo mesta“, rekao je Jokanović.

“Kada je Tika otišao sa scene ovog života, glavna uteha mi je bila to što ono što je nezaboravno živi večno. Sa svom svojom lepotom on je sačuvao izvornost i istinitost života“, rekla je glumica Ivana Žigon.

Ona je navela da je Arsić bio “grafički prikaz eksplozije života“ i kao takav potpuna suprotnost smrti.

Arsićeva ćerka Vera, koja je krenula očevim stopama i u Moskvi upisala studije glume, navodi da, šta god ljudi pričali, njen otac nikada nije bio bolestan, kao i da se uvek sam vozio na hemoterapiju.

“Misleći da se boje smrti, ljudi se zapravo boje života i ne žive, a moj otac je živeo i pre nego što se približio smrti. Uvek je živeo, i to do kraja“, priseća se Vera Arsić.

U kratkom filmu reditelja Balše Đogoa prikazane su Arsićeve antologijske uloge u raznim filmskim i pozorišnim ostvarenjima: "Igmanskom maršu" "Solunci govore", "Dečku koji obećava", "Lovu u mutnom", "Razvojnom putu Bore Šnajdera", "Veštici", "Vuku Karadžiću", "Tako je govorio Broz", "Ubicama mog oca", "Šestom čulu", i drugim.

Film je ispraćen stojećim ovacijama i petominutnim aplauzom publike u znak poštovanja i sećanja na Tihomira Arsića.

Tihomir Arsić umro je 7. decembra 2020. godine nakon borbe sa rakom pankreasa, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.