Одржан скуп у знак сећања на глумца Тихомира Арсића

Глумац Лепомир Ивковић, Арсићев колега на Факултету драмских уметности и дугогодишњи пријатељ његове породице, навео је да су Арсић и он имали веома дубок, братски однос.

“Када сам први пут, у рану јесен 1977. године, на студијама глуме угледао Тихомира Арсића, видео сам једног младог, радозналог, експлозивног, насмејаног и изузетно лепог младог човека... Толико лепог, да сам помислио да би му много више пристајало моје име, а његово мени“, присећа се Ивковић.

Он додаје да су њихова дружења на факултету, али и ван њега, почела врло брзо након тога.

“Не знам зашто је баш мене изабрао да одведе код своје породице и упозна са својим дивним родитељима, сестром, старијим братом и зетом. . . Наша дружења убрзо су прерасла тај другарско-колегијални однос и постала фамилијарна“, каже Ивковић.

Према његовим речима, Арсић га је на неки начин гледао као млађег брата, и он је био међу првима који су сазнали да Арсић болује од тешке болести.

“Тихомир је правио велике паузе у свом позоришном раду, али се увек појављивао свеж, са огромном енергијом и бескрајним вулканом. . . То је зато што је он живео, био је жив, а сваки облик живота вид је уметности... Зато је производио велика уметничка дела“, рекла је редитељка Ивана Вујић Коминац.

Она је навела да је Арсића упознала током својих студија режије 1978. године, као и да је он учествовао у њеној првој студентској представи.

Вујић Коминац описала је Арсића као “особу која је волела људе и која је у свему што је радила давала свој максимум, без да је ишта тражила заузврат. “

Како се она сећа, Арсић је чак и након хемотерапије долазио на састанке у Министарству културе јер је желео да Народно позориште, његов ансамбл и публика добију много више, и за то се активно борио.

“Тихомир је био човек-ветар, час нежни поветарац, а час ураган разорне снаге. Волео сам тај живот који је он пуним плућима живео од првог тренутка од када сам га упознао“, каже писац Жарко Јокановић, који је Арсића упознао током студентских протеста 1991. године.

Како наводи Јокановић, “те године је њихово другарство постало трајно братство. “

“У срце Тике Арсића стаје читав универзум, а и тада још много места“, рекао је Јокановић.

“Када је Тика отишао са сцене овог живота, главна утеха ми је била то што оно што је незаборавно живи вечно. Са свом својом лепотом он је сачувао изворност и истинитост живота“, рекла је глумица Ивана Жигон.

Она је навела да је Арсић био “графички приказ експлозије живота“ и као такав потпуна супротност смрти.

Арсићева ћерка Вера, која је кренула очевим стопама и у Москви уписала студије глуме, наводи да, шта год људи причали, њен отац никада није био болестан, као и да се увек сам возио на хемотерапију.

“Мислећи да се боје смрти, људи се заправо боје живота и не живе, а мој отац је живео и пре него што се приближио смрти. Увек је живео, и то до краја“, присећа се Вера Арсић.

У кратком филму редитеља Балше Ђогоа приказане су Арсићеве антологијске улоге у разним филмским и позоришним остварењима: "Игманском маршу" "Солунци говоре", "Дечку који обећава", "Лову у мутном", "Развојном путу Боре Шнајдера", "Вештици", "Вуку Караџићу", "Тако је говорио Броз", "Убицама мог оца", "Шестом чулу", и другим.

Филм је испраћен стојећим овацијама и петоминутним аплаузом публике у знак поштовања и сећања на Тихомира Арсића.

Тихомир Арсић умро је 7. децембра 2020. године након борбе са раком панкреаса, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.