Nostalgični Don Kihot premijerno u Narodnom pozorištu

Poput nekadašnje legendarne predstave ansambla Beogradske opere pod dirigentskim vođstvom Oskara Danona, koja je svoje slavne domaće i međunarodne pozorišne dane živela sredinom prošlog veka (od 1957. do 1969. godine), s veličanstvenim udelom umetničkih velikana našeg podneblja Miroslava Čangalovića, Latka Korošeca, Biserke Cvejić i Breda Kalef, koji su izazivali snažne emocije i suze u gledalištu, trebalo bi da i ova nova postavka, zahvaljujući kvalitetu dela povezanim s uspelim tumačenjem, privuče i onu redovnu, ali i novu publiku.

Ako se u osnovnom polju svog  lirskog muzičko-dramskog opusa bavio pitanjima ženske duše (Manon, Tais, Herodijada, Safo, Pepeljuga), Masne je tri godine pre odlaska sa životne i stvaralačke scene posegao i za problemima muške duševnosti, vrhunskim autorskim rukopisom i velikim iskustvom oslikavši maštovito-humanistički portret Don Kihota, legendarnog španskog viteza tužnog lika. Njegove podvige, koliko junačke, toliko i neobične i tragikomične, opisane u vanvremenskom, znači i danas aktuelnom romanu Miguela de Servantesa (iako objavljenom početkom 17. veka), poverio je opsežnom i moćnom, najdubljem ljudskom glasu, sve vreme prisutnom u zbivanjima. Tako je ova „herojska komedija“ (praizvedena februara 1910) istovremeno i tipično „solistička“ opera, u kojoj naslovni protagonista, tragajući za lepotom i ljubavlju, pevački kontinuirano oscilira između serioznog i basa „buffo“.

Takve zahteve u potpunosti je ispunio prvak nacionalne operske kuće Ivan Tomašev (zbog koga je verovatno i upriličen, posle više od pola veka, novi beogradski Don Kihot), svojim plemenitim tembrom i doživljenim predavanjem potpuno usklađen s „uznesenim“ habitusom ovog poštovanja vrednog sanjara. Sugestivan u izuzetnoj senzibilnosti, scenskoj i vokalnoj izražajnosti, dirljiv u zanesenom fantaziranju i svom shvatanju dobra i zla, dobrote i svrsishodnosti davanja, dominirao je pozornicom u svakom trenutku. U drugoj predstavi mesto je prepustio dinamički intenzivnijem bas-baritonu Miodragu D. Jovanoviću, takođe veoma ekspresivnom a manje melanholičnom i u glumačkim i pevačkim aspektima uloge, koji je svog scenski pokretljivijeg Don Kihota obojio čak i s elementima šarmantne žovijalnosti.

Sanča Pansu, njegovog vernog štitonošu i sledbenika u svim životnim avanturama, tumačio je u prvoj podeli bariton Aleksandar Stamatović, pleneći finom osećajnošću i muzikalnim vođenjem svoje partije, u svakoj situaciji pun razumevanja, saosećanja pa i nežne topline za „hirove“ svog gospodara. Robustniji, glasovno voluminozniji i glumački „okretniji“ i jarkiji bio je srdačni Sančo basa Mihaila Šljivića, simpatičan u svojoj  „smetenoj“ žustrini, pa i „zbunjenosti“, i nekako ipak „bliži“ našem zamišljenom izgledu vitezovog vernog pratioca, vrhunac, kao i njegov parnjak postigavši u potresno donetoj ariji iz 4. čina. Podela glavnih rola primenjena je i na lik Dulsineje poverene mecosopranima Aleksandri Angelov (koja je još 2003. nastupala u kamernoj verziji dela) i Željki Zđelar (Novosađanki, od 2004. solistkinji Beogradske opere), koja je idealizovanu Don Kihotovu pasiju, u stvari nedostižnu viziju i nedosanjanu zvezdu vodilju oživela „plesno“ upečatljivije i pevački uverljivije, unoseći u „mušku“ radnju veći dah svežine, kako svojim prijatnim, dovoljno nosivim i prirodnim, u svim registrima, pa i u koloraturama ujednačeno obojenim i mirno „vibriranim“ glasom, tako i otmenom  glumom i zgodnom pojavom.

Razumljivo  je što su manje uloge s naglašenijim igračkim elementima poverene mladim pevačima  poput Stefana Živanovića, tenora ugodne boje ili ranije zapaženog Siniše Radina, ali i „doajenu“ Darku Đorđeviću, te Predragu Gligoriću kao šefu razbojnika koji je imponovao odličnim francuskim izgovorom. Nova postavka Masneovog remek-dela posle više od pola veka, realizovana je zahvaljujući u prvom redu sopstvenim „kućnim“ snagama koje su sve od reda, počev od orkestra, hora, solista i razume se, dirigenta odlično odgovorile zahtevima u suštini jednostavne, a dejstvene i funkcionalne inscenacije rediteljke Ivane Dragutinović Maričić i njenog saradnika za glumu i scenski pokret Ivice Klemenca. Takođe i uslovima dosta minimalizovane scenografije Miraša Vuksanovića,  oslobođene nepotrebnih elemenata i dobro usaglašene s „civilnim“, školsko-radničkim kostimima („bezimenog“ kostimografa), koji smeštaju radnju u savremeno doba.

Nama se u prvom redu izdvojio rad Đorđa Stankovića (aktuelnog šefa hora), nažalost ređe uposlenog u svojoj matičnoj kući kao suverenog vođe kompletnog ansambla, odnosno cele produkcije koji je primereno povezao pevače s kretanjima na bini i bujnim orkestarskim zvukom, usklađenim s operskom tradicijom 19. veka. Ističući u interpretaciji kantabilnost i sugestivnost orkestracije, Stanković s pažnjom osluškuje „ide na ruku“ i pevačima, dopuštajući im da bez pritiska ispevaju svoje partije iznad, ili u sklopu orkestarskog parta, kao njihovog sigurnog oslonca. Njegovo odmereno, ali i energično dirigovanje, muzikalno vajanje melodioznih vokalnih deonica, s posebnom pažnjom kreirane i s njima isprepletene linije pojedinih solističkih instrumenata (engleskog roga, u, u celini istaknutom drvenom duvačkom korpusu, horne, harfe, ili dua violine i harfe, i naročto violončela, s dugim plemenito proosećanim solom u 5. činu), i još mnogo finih detalja, poput fluidnog, ali i potresnog ispraćaja sa scene i iz života romantičnog gospodara i njegovog požrtvovanog sluge i prijatelja, izabrani su momenti ove zaista emotivne i nostalgičnim raspoloženjima obeležene predstave.

Marija Adamov