Носталгични Дон Кихот премијерно у Народном позоришту

Попут некадашње легендарне представе ансамбла Београдске опере под диригентским вођством Оскара Данона, која је своје славне домаће и међународне позоришне дане живела средином прошлог века (од 1957. до 1969. године), с величанственим уделом уметничких великана нашег поднебља Мирослава Чангаловића, Латка Корошеца, Бисерке Цвејић и Бреда Калеф, који су изазивали снажне емоције и сузе у гледалишту, требало би да и ова нова поставка, захваљујући квалитету дела повезаним с успелим тумачењем, привуче и ону редовну, али и нову публику.

Ако се у основном пољу свог  лирског музичко-драмског опуса бавио питањима женске душе (Манон, Таис, Херодијада, Сафо, Пепељуга), Масне је три године пре одласка са животне и стваралачке сцене посегао и за проблемима мушке душевности, врхунским ауторским рукописом и великим искуством осликавши маштовито-хуманистички портрет Дон Кихота, легендарног шпанског витеза тужног лика. Његове подвиге, колико јуначке, толико и необичне и трагикомичне, описане у ванвременском, значи и данас актуелном роману Мигуела де Сервантеса (иако објављеном почетком 17. века), поверио је опсежном и моћном, најдубљем људском гласу, све време присутном у збивањима. Тако је ова „херојска комедија“ (праизведена фебруара 1910) истовремено и типично „солистичка“ опера, у којој насловни протагониста, трагајући за лепотом и љубављу, певачки континуирано осцилира између сериозног и баса „buffo“.

Такве захтеве у потпуности је испунио првак националне оперске куће Иван Томашев (због кога је вероватно и уприличен, после више од пола века, нови београдски Дон Кихот), својим племенитим тембром и доживљеним предавањем потпуно усклађен с „узнесеним“ хабитусом овог поштовања вредног сањара. Сугестиван у изузетној сензибилности, сценској и вокалној изражајности, дирљив у занесеном фантазирању и свом схватању добра и зла, доброте и сврсисходности давања, доминирао је позорницом у сваком тренутку. У другој представи место је препустио динамички интензивнијем бас-баритону Миодрагу Д. Јовановићу, такође веома експресивном а мање меланхоличном и у глумачким и певачким аспектима улоге, који је свог сценски покретљивијег Дон Кихота обојио чак и с елементима шармантне жовијалности.

Санча Пансу, његовог верног штитоношу и следбеника у свим животним авантурама, тумачио је у првој подели баритон Александар Стаматовић, пленећи фином осећајношћу и музикалним вођењем своје партије, у свакој ситуацији пун разумевања, саосећања па и нежне топлине за „хирове“ свог господара. Робустнији, гласовно волуминознији и глумачки „окретнији“ и јаркији био је срдачни Санчо баса Михаила Шљивића, симпатичан у својој  „сметеној“ жустрини, па и „збуњености“, и некако ипак „ближи“ нашем замишљеном изгледу витезовог верног пратиоца, врхунац, као и његов парњак постигавши у потресно донетој арији из 4. чина. Подела главних рола примењена је и на лик Дулсинеје поверене мецосопранима Александри Ангелов (која је још 2003. наступала у камерној верзији дела) и Жељки Зђелар (Новосађанки, од 2004. солисткињи Београдске опере), која је идеализовану Дон Кихотову пасију, у ствари недостижну визију и недосањану звезду водиљу оживела „плесно“ упечатљивије и певачки уверљивије, уносећи у „мушку“ радњу већи дах свежине, како својим пријатним, довољно носивим и природним, у свим регистрима, па и у колоратурама уједначено обојеним и мирно „вибрираним“ гласом, тако и отменом  глумом и згодном појавом.

Разумљиво  је што су мање улоге с наглашенијим играчким елементима поверене младим певачима  попут Стефана Живановића, тенора угодне боје или раније запаженог Синише Радина, али и „доајену“ Дарку Ђорђевићу, те Предрагу Глигорићу као шефу разбојника који је импоновао одличним француским изговором. Нова поставка Маснеовог ремек-дела после више од пола века, реализована је захваљујући у првом реду сопственим „кућним“ снагама које су све од реда, почев од оркестра, хора, солиста и разуме се, диригента одлично одговориле захтевима у суштини једноставне, а дејствене и функционалне инсценације редитељке Иване Драгутиновић Маричић и њеног сарадника за глуму и сценски покрет Ивице Клеменца. Такође и условима доста минимализоване сценографије Мираша Вуксановића,  ослобођене непотребних елемената и добро усаглашене с „цивилним“, школско-радничким костимима („безименог“ костимографа), који смештају радњу у савремено доба.

Нама се у првом реду издвојио рад Ђорђа Станковића (актуелног шефа хора), нажалост ређе упосленог у својој матичној кући као сувереног вође комплетног ансамбла, односно целе продукције који је примерено повезао певаче с кретањима на бини и бујним оркестарским звуком, усклађеним с оперском традицијом 19. века. Истичући у интерпретацији кантабилност и сугестивност оркестрације, Станковић с пажњом ослушкује „иде на руку“ и певачима, допуштајући им да без притиска испевају своје партије изнад, или у склопу оркестарског парта, као њиховог сигурног ослонца. Његово одмерено, али и енергично дириговање, музикално вајање мелодиозних вокалних деоница, с посебном пажњом креиране и с њима испреплетене линије појединих солистичких инструмената (енглеског рога, у, у целини истакнутом дрвеном дувачком корпусу, хорне, харфе, или дуа виолине и харфе, и нарочто виолончела, с дугим племенито проосећаним солом у 5. чину), и још много финих детаља, попут флуидног, али и потресног испраћаја са сцене и из живота романтичног господара и његовог пожртвованог слуге и пријатеља, изабрани су моменти ове заиста емотивне и носталгичним расположењима обележене представе.

Марија Адамов