Milica Trifunović: Anika je tema, o njoj se govori, ali...

Probija se kroz svet glumišta zahvaljujući vlastitim kvalitetima i upornom radu na više frontova. Prvi put u zapaženoj predstavi mogla je biti viđena u Čehovljevom “Galebu”, u režiji Tomija

Janežiča, Srpskog narodnog pozorišta. Od tada, igrala je u Sombru, Novom Sadu, na filmu, a novi proboj dočekala je u predstavi “Deca radosti” Milene Marković, u režiji Snežane Trišić, Ateljea 212.

Sada, na red je došla i prva glavna uloga, u predstavi “Anika i njena vremena” po motivima proze Ive Andrića, Ane Đorđević, u Srpskom narodnom pozorištu. Uloga Anike... Predstava gostuje 24. novembra u Narodnom pozorištu Beograd.

Koliko vam je bio blizak lik beskompromisne Anike Ive Andrića?

- Ana Đorđević je napisala komad “Anika i njena vremena” inspirisana raznim Andrićevim pripovetkama. I ta Anika, i Andrićeva Anika se razlikuju, ali u nekim stavovima i poklapaju. Živeti po sopstvenim pravilima i zahtevati da se po tim istim pravilima ponašaju ljudi u njenom prostoru, i izboriti se za to, a uzimajući u obzir da je to žena, i to mlada žena, je svakako hrabro i za ono, i za ovo, verovatno i za buduće vreme. Količina suštinskih životnih kompromisa i ogromne boli i nepripadanja, dovode do hrabrih i ključnih odluka (beskompromisnih). Nije mi strana ta ljudska karakteristika. Tako da sam je već na prvo čitanje osetila i upustila se u taj rad. Imajući svest da Anika govori u ime zaboravljenih, ostavljenih, ugnjetavanih žena, i u centralnoj sceni iznosi sve što joj je na duši, bez cenzure i povlačenja, ne mareći za posledice, morala sam hrabro da se upustim u to. Snaga koju Anika poseduje je u istini. Da, ona mi je racionalno bliska, ali... Ja znam i moram da pravim kompromise, nisam sugurna dokle. Ali mi je značajno bar na trenutak da zaustavim sebe i kažem ovo mora ovako ili ovo ne mora ovako.

Kako je za vas delovala autorska namera Ane Đorđević da priču i zadrži, i pusti, van okvira „nekadašnjih” tamnih vilajeta?

- Kada sam dobila poziv da radim, pročitala sam Andrićevu Aniku, pa tek onda Aniku Ane Đorđević, i onda sam se bazirala u radu samo na novo delo i ono što je u njemu. Priča je o individui naspram okorele i surove kasabe, koja brani svoje nasleđene formule življenja. Ta priča je aktuelna i sada. Tako da se možemo zapitati koliko je ta sredina kompromisna. Ono što je nepoznato i drugačije, može biti uzbudljivo, ali svakako je meta koju treba gađati iz raznih uglova. Što iz straha, što iz ljubomore, što iz neznanja. A i ta tema je aktuelna. Tako da mi se čini da se međuljudski odnosi kroz vekove sporo i teško menjaju. Ana je kao autor to prepoznala i nije se vezivala za godinu, već za temu.

Reklo bi se da kao i svaka žena, u fikciji ili realnosti, Anika „krije tajnu” - koju, zašto je vredi razotkrivati?

- Nisam sigurna da Anika nešto krije. Tu i jeste njen, blago rečeno, nesporazum sa kasabom. To je njihova fikcija i oblikovanje jedne žene koja je odlučila da živi svoju priču. Protinica (igra je Biljana Keskenović) izgovara: “Ona tamo nije obična ciganštura što se sa askerima po jarcima valja. Mogla mi je dete zauvek uzeti.” Tajna je u oku posmatrača.

Ovo je za vas bio svojevrstan povratak na scenu SNP-a. Posle uloge u „Galebu”, koncipiranog na kolektivnoj igri, ovde ste se nekako ipak našli u glavnoj ulozi. Dakle, dupli zadatak.

- Povratak na scenu? Osećam se sad kao glumica u poznijim godinama, koja duuugo nije igrala u SNP-u. Posle “Galeba” je usledio rad na “Ivanu Iljiču”. “Smrt Ivana Iljiča” u režiji Tomija Janežiča. Za mene značajne godine rada sa prijateljima i nastavak školovanja. Glumu sam završila kod Jasne Đuričić i Sanje Ristić Krajnov. Tomi Janežič je bio profesor na masteru i onda naredne četiri godine, ne svakodnevno, ali intezivno se moje znanje širilo. Nažalost, te predstave se ne igraju. To je bila moja baza sa ljudima koji mi nisu samo kolege, nego prijatelji od kojih sam mnogo naučila i učim i dalje.

Predstava gostuje u Beogradu, tamo ste se već našli na našoj najvećoj sceni, u  „Deci radosti” Ateljea 212. Imate li posebnu tremu ili očekivanja pred ovo gostovanje, da li je predstava stigla da se slegne posle premijere u Novom Sadu?

- U Ateljeu sam radila prvo predstavu “Kafa i cigarete - pozdrav iz Beograda” Mie Knežević. Predstava se bliži 60. igranju. Pa je usledio rad na “Deci radosti”. Imam odgovornost pred svako igranje predstave, ali posebno ili značajnije osećanje, zato što predstava gostuje u Beogradu, nemam. Drago mi je što će imati priliku da je vidi veći broj ljudi. Očekivanja? Očekivanja donose grč i umanjuju kreativnost. Ako me i napadne takvo osećanje, sklanjam ga i trudim se da ne ispunjavam nečija očekivanja i da ne očekujem. Premijere su mi strašno stresne. Volim posle njih da porazgovaram sa par ljudi vezano za predstavu, da iskristališem neke stvari i prihvatim kritike u cilju daljeg otvaranja uloge. I to mi često pomogne i vrati me na stazu.

Anika je naslovna uloga, ali prostorno ne glavna. O njoj se govori i ona je tema komada. Nisam imala strah da je radim. I ne opterećujem se inače veličinom uloge, već se bavim sadržajem. Mada, moram priznati da igrati ovako poznat lik ima svoje mane, a to je predrasuda kako Anika treba da izgleda, da se ponaša. Većina je čitala Andrića i kreirali su svoju Aniku. Kao da se ne sluša sadržaj koji je dat, nego se “valjda zna” kakva je Anika. Mislim da sam do sada 100 puta pričala da je komad inspirisan Andrićevim pripovetkama, tako da me je to najviše umaralo. Rad na predstavi se nastavlja, svako igranje je polje da se makar malo pomeraju stvari. Volim što sam Aniku radila u SNP-u. U Novom Sadu, u koji sam došla sa 18 godina, otišla sa 23 godine. I ova predstava me vraća u njega bar par puta mesečno.

Pripadate generaciji mlađih glumica, umetnica, kojima je sve teže da prežive u savremenom društvu. Igrate na mnogim scenama, u različitim pozorištima... Imate li komentar na tu situaciju?

- Na ovo pitanje moram da odgovorim sa pozicije glumice koja radi, ali i sa zebnjom da to može da se prekine. Kao slobodni umetnik, „izdresirala” sam svoj karakter da budem zahvalna za

svaku novu priliku, imajući u svesti ogroman broj mladih, neverovatno talentovanih ljudi, za koje niko nije čuo i pitanje da li će? Pozvala bih reditelje da dođu na Akademiju umetnosti u Novom Sadu, u Pozorište “Promena” i pogledaju te divne mlade glumce. Dobijala sam prilike koje su otvarale nove ponude. Nisam hrlila nigde i ništa očekivala, ali su se stvari dešavale kontinuirano. Ne znam kakvo će me osećanje preplaviti kada se dogodi pauza. Teško je i glumcima srednje generacije. Teško je generalno u ovoj zemlji. Mladi se okupljaju, rade nezavisne produkcije, to je značajno i dobro, ali od ovog posla, kao i od svakog drugog, treba živeti. Mislim da mlad čovek dugo u ovoj zemlji posmatra svoj posao kao hobi. Ja sam skoro osvestila da imam pravo da živim od svog rada.

Igor Burić