Милица Трифуновић: Аника је тема, о њој се говори, али...

Пробија се кроз свет глумишта захваљујући властитим квалитетима и упорном раду на више фронтова. Први пут у запаженој представи могла је бити виђена у Чеховљевом “Галебу”, у режији Томија

Јанежича, Српског народног позоришта. Од тада, играла је у Сомбру, Новом Саду, на филму, а нови пробој дочекала је у представи “Деца радости” Милене Марковић, у режији Снежане Тришић, Атељеа 212.

Сада, на ред је дошла и прва главна улога, у представи “Аника и њена времена” по мотивима прозе Иве Андрића, Ане Ђорђевић, у Српском народном позоришту. Улога Анике... Представа гостује 24. новембра у Народном позоришту Београд.

Колико вам је био близак лик бескомпромисне Анике Иве Андрића?

- Ана Ђорђевић је написала комад “Аника и њена времена” инспирисана разним Андрићевим приповеткама. И та Аника, и Андрићева Аника се разликују, али у неким ставовима и поклапају. Живети по сопственим правилима и захтевати да се по тим истим правилима понашају људи у њеном простору, и изборити се за то, а узимајући у обзир да је то жена, и то млада жена, је свакако храбро и за оно, и за ово, вероватно и за будуће време. Количина суштинских животних компромиса и огромне боли и неприпадања, доводе до храбрих и кључних одлука (бескомпромисних). Није ми страна та људска карактеристика. Тако да сам је већ на прво читање осетила и упустила се у тај рад. Имајући свест да Аника говори у име заборављених, остављених, угњетаваних жена, и у централној сцени износи све што јој је на души, без цензуре и повлачења, не марећи за последице, морала сам храбро да се упустим у то. Снага коју Аника поседује је у истини. Да, она ми је рационално блиска, али... Ја знам и морам да правим компромисе, нисам сугурна докле. Али ми је значајно бар на тренутак да зауставим себе и кажем ово мора овако или ово не мора овако.

Како је за вас деловала ауторска намера Ане Ђорђевић да причу и задржи, и пусти, ван оквира „некадашњих” тамних вилајета?

- Када сам добила позив да радим, прочитала сам Андрићеву Анику, па тек онда Анику Ане Ђорђевић, и онда сам се базирала у раду само на ново дело и оно што је у њему. Прича је о индивидуи наспрам окореле и сурове касабе, која брани своје наслеђене формуле живљења. Та прича је актуелна и сада. Тако да се можемо запитати колико је та средина компромисна. Оно што је непознато и другачије, може бити узбудљиво, али свакако је мета коју треба гађати из разних углова. Што из страха, што из љубоморе, што из незнања. А и та тема је актуелна. Тако да ми се чини да се међуљудски односи кроз векове споро и тешко мењају. Ана је као аутор то препознала и није се везивала за годину, већ за тему.

Рекло би се да као и свака жена, у фикцији или реалности, Аника „крије тајну” - коју, зашто је вреди разоткривати?

- Нисам сигурна да Аника нешто крије. Ту и јесте њен, благо речено, неспоразум са касабом. То је њихова фикција и обликовање једне жене која је одлучила да живи своју причу. Протиница (игра је Биљана Кескеновић) изговара: “Она тамо није обична циганштура што се са аскерима по јарцима ваља. Могла ми је дете заувек узети.” Тајна је у оку посматрача.

Ово је за вас био својеврстан повратак на сцену СНП-а. После улоге у „Галебу”, конципираног на колективној игри, овде сте се некако ипак нашли у главној улози. Дакле, дупли задатак.

- Повратак на сцену? Осећам се сад као глумица у познијим годинама, која дуууго није играла у СНП-у. После “Галеба” је уследио рад на “Ивану Иљичу”. “Смрт Ивана Иљича” у режији Томија Јанежича. За мене значајне године рада са пријатељима и наставак школовања. Глуму сам завршила код Јасне Ђуричић и Сање Ристић Крајнов. Томи Јанежич је био професор на мастеру и онда наредне четири године, не свакодневно, али интезивно се моје знање ширило. Нажалост, те представе се не играју. То је била моја база са људима који ми нису само колеге, него пријатељи од којих сам много научила и учим и даље.

Представа гостује у Београду, тамо сте се већ нашли на нашој највећој сцени, у  „Деци радости” Атељеа 212. Имате ли посебну трему или очекивања пред ово гостовање, да ли је представа стигла да се слегне после премијере у Новом Саду?

- У Атељеу сам радила прво представу “Кафа и цигарете - поздрав из Београда” Мие Кнежевић. Представа се ближи 60. игрању. Па је уследио рад на “Деци радости”. Имам одговорност пред свако играње представе, али посебно или значајније осећање, зато што представа гостује у Београду, немам. Драго ми је што ће имати прилику да је види већи број људи. Очекивања? Очекивања доносе грч и умањују креативност. Ако ме и нападне такво осећање, склањам га и трудим се да не испуњавам нечија очекивања и да не очекујем. Премијере су ми страшно стресне. Волим после њих да поразговарам са пар људи везано за представу, да искристалишем неке ствари и прихватим критике у циљу даљег отварања улоге. И то ми често помогне и врати ме на стазу.

Аника је насловна улога, али просторно не главна. О њој се говори и она је тема комада. Нисам имала страх да је радим. И не оптерећујем се иначе величином улоге, већ се бавим садржајем. Мада, морам признати да играти овако познат лик има своје мане, а то је предрасуда како Аника треба да изгледа, да се понаша. Већина је читала Андрића и креирали су своју Анику. Као да се не слуша садржај који је дат, него се “ваљда зна” каква је Аника. Мислим да сам до сада 100 пута причала да је комад инспирисан Андрићевим приповеткама, тако да ме је то највише умарало. Рад на представи се наставља, свако играње је поље да се макар мало померају ствари. Волим што сам Анику радила у СНП-у. У Новом Саду, у који сам дошла са 18 година, отишла са 23 године. И ова представа ме враћа у њега бар пар пута месечно.

Припадате генерацији млађих глумица, уметница, којима је све теже да преживе у савременом друштву. Играте на многим сценама, у различитим позориштима... Имате ли коментар на ту ситуацију?

- На ово питање морам да одговорим са позиције глумице која ради, али и са зебњом да то може да се прекине. Као слободни уметник, „издресирала” сам свој карактер да будем захвална за

сваку нову прилику, имајући у свести огроман број младих, невероватно талентованих људи, за које нико није чуо и питање да ли ће? Позвала бих редитеље да дођу на Академију уметности у Новом Саду, у Позориште “Промена” и погледају те дивне младе глумце. Добијала сам прилике које су отварале нове понуде. Нисам хрлила нигде и ништа очекивала, али су се ствари дешавале континуирано. Не знам какво ће ме осећање преплавити када се догоди пауза. Тешко је и глумцима средње генерације. Тешко је генерално у овој земљи. Млади се окупљају, раде независне продукције, то је значајно и добро, али од овог посла, као и од сваког другог, треба живети. Мислим да млад човек дуго у овој земљи посматра свој посао као хоби. Ја сам скоро освестила да имам право да живим од свог рада.

Игор Бурић