ESEJ
FILOZOFSKI POGLED NA JEZIK NADE: Identitet u kapsuli kulture
Arheologija jezika je pouzdani put do osnove sveta. Valjda zato se renesansa, po mučnom zasićenju od dogmatskih klerikalnih predstava pokrenula ka bistrim izvorima, pre svega da dosegne reči i sintagme helenske antike. A u novije doba došlo se i do shvatanja da je analiza jezika prodiranje u strukturu sveta, iliti onoga što zovemo svetom a zapravo je švenk pokretnih predstava.
Ljudska zajednica je prvo otkrovenje jezika. Reči komuna i komunikacija ukazuju da jednu zajednicu pre svega tvore oni koji međusobno komuniciraju. Ili na, slovenskim jezicima, opštinu čine oni koji međusobno opšte. Nebitno je čak koja reč je starija – ovde se sustiču prema ishodištima, ako se gleda u evolucionističkom ključu, a prema svrhama ako bismo zauzeli kreacionističko stanovište. A možda bi najplodotvornije i rasterećeno svakog predubeđenja bilo da upotrebimo Kantov izraz za estetsko kao najuzvišeniji oblik doživljaja sveta – svrhovitost bez svrhe.
Upravo ta duboka povezanost jezika i zajednice prva je epifanija identiteta. Posle se, gotovo u geološkim rasponima, razvijaju drugi aspekti identiteta kao što su običaji i na njima zasnovana etika, pa teritorija, simboli, zajednička prošlost i kultura. Genomske matrice nisu zanemarljive, ali kulturno oblikovanje predstavlja non plus ultra identiteta. Čak i pozivanje etnogenetičara na haplo rasporede predstavlja u dobroj ali prikrivenoj meri putokaze prema kulturnim i etnopsihološkim paketima nasleđa. Zbog toga je etnogeneza pomalo kulturno-rasistički fenomen.
Hajdeger još 1946. godine obznanjuje da jezik nije samo sredstvo komunikacije nego je kuća bića. Za srpski narod to bi moglo da bude aksiom. Kroz vekove rasejan po obodima različitih carstava, čekajući 1804. i druge godine oslobođenja ovaj narod stanuje u toj kući, ponekad klimavoj i trošnoj, ali paorski izdržljivoj, ponekad dvorski raskošnoj kao u „Luči Mikrokozmi“, avangardnoj kao u sumatraizmu ili mističnoj kao kod Anastasijevića...najčešće pak u žamoru pijace i kafane. Ali taj jezik je istovremeno bio slika naših odbljesaka stvarnosti u tri carstva ili u nedohvatljivim skitovima i katunima, u čobanskim spevovima zaboravljenim već narednog trenutka ali zato večnim u principima. Srpski jezik je bio zavera za jedan bolji svet.
To je jezik nade. Ponekad je mirisao na balegu ovce hraniteljice a ponekad na tamjan – u Beogradu je 1936. preminuo poslednji izdanak porodice u kojoj se u domaćoj komunikaciji govorilo crkvenoslovenski kao omaž stubovima vere i sećanja na rodonačelnike. Zar nije Zmajeva poetika ontološka brana onom nesrećniku koji iz Pariza zlobno poručuje da se „srpska deca više nikada neće smejati“. Ali Pura Moca je, isto kao i Haklberi Fin, upravo ta sila i vatra večne i neugasive dovitljivosti niščih i radovanje čistom postojanju - evharistija. Zbog njih je, zbog nas, Gospod i stvorio svet.
Iako je De Sosir podrazumevao čistu slučajnost u oblikovanju reči, suprotna mišljenja tvrde da ipak postoji veza između fonetike i bića stvari, da zvuk nije samo strujanje vazduha. Na neki način Benedeto Kroče je primenjiv kao advokat ovakve teorije jer kaže da forma nikada nije odvojena od sadržaja. Valjda je to pokrenulo Getea da uroni u misterijum srpskog jezika. A mi bismo mogli pozvati Šekspira za svedoka da je identitet kapsula bića koja nema dimenzije, koja je i najmanja i najveća stvar u svetu: „Gospode“ veli on „mogao bih biti zatvoren u orahovu ljusku i smatrati sebe gospodarem beskonačnog svemira!“ A u toj kapsuli identiteta penuša carstvo reči, istorijsko trajanje i epopeja, drame i slavoluci našeg naroda, ovekovečena sećanja, rečju, blistavi dvor srpskog jezika!
Dragoljub Kojčić