Milan Nešković: Antigona 1918 ne nudi katarzu, već emocije

Uzevši kao temelj Sofoklove motive, mlada dramska spisateljica Maja Todorović tragediju smešta u 1918. godinu, na sam kraj Velikog rata, dok su još sveže smrtne rane od kojih su pala dva rođena brata, jedan u srpskoj uniformi, „koji je znao gde su mu koreni”, i drugi u austrijskoj, „koji je hteo da se napije bratske krvi”. Njihova sestra Antigona želi da dostojan zemni pokrov dobiju oba brata, uprkos strogom naređenju da onaj drugi, kao i svi izdajnici, ima ostati bez groba „da ga razdiru zveri, jer čast drugu i ne zaslužuju”, kako to objašnjava Kreont, uz upozorenje: „A ko odluči da ih sahrani, kunem se, u ime kralja i otaybine, da će ga ista sudbina dočekati. Jer to je dužnost moja i naša, i prema poginulim prijateljima, i prema živima, i prema našem narodu”...

Često se vraćam tezi da treba pogledati u prošlost ako se želi videti budućnost, kaže Nešković za „Dnevnik”.

Kako dodaje, srpski narod je u toku Prvog svetskog rata zadesila jedna od najvećih tragedija u istoriji modernog ratovanja, jer stradala je skoro trećina stanovništva i pri tome je država ostala bez čak 62 odsto muških glava starih između 18 i 55 godina.

To ne sme nikada da se zaboravi, te je otuda za mene i neupitna paralela s antičkim tragedijama, kaže reditelj.

Pre nekoliko godina ste u Kruševcu započeli krug posvećen Velikom ratu uprizorenjem Nušićevog romana „Devetstopetnaesta - tragedija jednog naroda”. Zatvara li ga „Antigona 1918”?

Nušić je svoj roman završio s decembrom 1915. u Peći, jer se tu, kako je opisao, „završava i tragedija jednog naroda, a odatle nastaju tragedije pojedinaca, od kojih svaka za se zaslužuje po jednu knjigu”. Upravo o tome promišljamo u „Antigoni 1918”: šta se tri godine kasnije dogodilo, kada su se preživeli pojedinci vratili svojim kućama na čijim su se pragovima dogodili brojni zločini, toliki da u „Knjizi o Milutinu” Danko Popović čak pita „da se mi o Turke ne ogrešismo”... Strahotni zločini zbog kojih je itekako jaka želja za osvetom. Dok Kreont tvrdi da revanšizma mora biti, Antigona veruje da svet može biti drugačiji: Za ljubav, ne za mržnju ja sam stvorena. Kao Milan Nešković, imam o tome svoj stav, i istorijski i politički. Kao reditelj, na meni je samo da postavljam pitanja, ali ne smem da se opredelim, već moram pođednako da branim obe pozicije.

Pored ljubavi i mržnje, deo te naše balkanske jednačine je i dužnost, na kojoj insistira Kreont, ali koji vodi i Antigonu: „Ja sam majci na samrti obećala...”

Mene fascinira taj motiv, koji Aca Popović u „Beloj kafi” formuliše rečenicom :„Prezreće mene grobovi mojih izginulih drugova ako postupim drukčije”. Jer to je, po meni, jedan od naših najstrašnijih usuda već vekovima, što strepimo od toga šta će nam reći grobovi na groblju, umesto da brinemo o svojoj deci. I dokle god dužnost budemo merili prema mrtvima, dužni smo smrti pa samim tim ne možemo imati dužnost prema životu.

„Voli ga zato što on ratuje protiv onih za koje ratuje njena bivša ljubav”, piše na jednom mestu u romanu „Zabluda Svetog Sebastijana” Vladimira Tabaševića, koji je upravo dobio Ninovu nagradu?

Lako je čoveka koji mrzi naterati da mrzi još više. Uostalom, zato su Austrougari i gurali Južne Slovene u prve borbene redove. Em su bili „potrošna roba”, em su znali da će tim „bratskim klanjem” posejati seme večne mržnje. Zato su posle hrvatski i slovenački političari bili i najvatreniji zagovornici ujedinjenja, računajući s tim da će se kuća izgrađena na lošim temeljima lakše srušiti. Kako u drami kaže Tiresija: „Ta loša izgrađena kula će još u izgradnji da niže žrtve, a njen raspad će da baca naokolo leševe”. E, to je video i vojvoda Živojin Mišić, pa je promptno penzionisan, dok kralj Aleksandar nije želeo da vidi. Nažalost, mi ni dan-danas ništa nismo naučili iz te svoje prošlosti, naprotiv, pa nam se istorija ponavlja, ali ne više na svakih sto godina, već na 15 do 20. S tim da više ne ponavljamo samo greške, već nam se ponavljaju i ljudi...

Kreonta, generala srpske vojske u Prvom svetskom ratu, tumačiće Nenad Pećinar, dok je Milici Grujičić povberena uloga Antigone, ćerke Kreontovog pokojnog prijatelja i saborca i verenice njegovog sina Hemona. U podeli su i Tanja Pjevac (Ismena, Antigonina sestra), Branislav Jerković (Hemon), Milan Kovačević (Tiresija, „vidovnjak“), Sanja Mikitišin (Euridika, Kreontova žena, Hemonova majka), a tu je i Hor, koji tvore Grigorije Jakišić, Dragan Kojić, Jovana Pleskonjić, Marko Savković i Aleksandra Pejić.

Scenografiju potpisuje Željko Piškorić, kostime kreira Biljana Grgur, koreograf je Andreja Kulešević, kompozitor je Vladimir Pejković, a autor video radova je Nikola Ljuca.

U toj jednačini, o kojoj govorimo, biće da je jedino mržnja konstanta?

Na to mislim da niko nema racionalan odgovor. Ovde mrziš komšiju što ima, a još ga više mrziš kada nema, kad je bedan, jer se bojiš da ćeš i ti možda dospeti u njegovu kožu. I nećeš da te na to podseća. A Antigona, opet, ne želi da joj deca „rastu u svetu u kom će da ih mrze zato što ne mrze”. Moja baka je umrla u 88. godini kao jedno od najplemenitijih bića na planeti, bez trunke sujete, sebičnosti, zavisti. Nikada nije težila onome što nema, bila je nepismena i nije znala ni da postoji Njujork a kamoli gde je. Da li je to taj odgovor? Ne znam. Ne mislim da neko sada sedi kod kuće i doji decu mržnjom. Ali mržnja jeste u svim porama ovog društva.

U „Antigoni” ne nudite katarzu?

Šta je katarza? Za Aristotela je ona konačna svrha tragedije, koja, pobuđujući sažaljenje i strah, oslobađa potisnute emocije i donosi pročišćenje. Drugim rečima, gledanjem pozorišne predstave trebalo bi da postanemo bolji ljudi. Tako su bar mislili pre dve i po hiljade godine. I duboko verujem u to da su oni tada zaista u teatru doživljavali neku vrstu pročišćenja. Uostalom, treba se samo setiti da je u to vreme zabrana odlaska u pozorište bila teža od smrtne kazne. Bojim se da je takva katarza danas, bar što se tiče pozorišta, nemoguća. Jer danas je svako ko uđe u teatar svestan toga da će glumica, koja igra Antigonu, posle predstave otići da popije kafu. Dakle, zna da je njena tragedija - kobajagi. I šta nam onda ostaje u tom kobajagi svetu? Ostaju nam emocije. Ali ne one koje će se glumiti, jer više nikog u publici ne zanima kako se akter na sceni oseća, već one koje će se pozorišnom predstavom izazvati. I ako te emocije nekoga bar malo promene, to je, uveren sam, u savremenom svetu čak mnogo više od onoga što je nekada značila katarza.

M. Stajić