Милан Нешковић: Антигона 1918 не нуди катарзу, већ емоције

Узевши као темељ Софоклове мотиве, млада драмска списатељица Маја Тодоровић трагедију смешта у 1918. годину, на сам крај Великог рата, док су још свеже смртне ране од којих су пала два рођена брата, један у српској униформи, „који је знао где су му корени”, и други у аустријској, „који је хтео да се напије братске крви”. Њихова сестра Антигона жели да достојан земни покров добију оба брата, упркос строгом наређењу да онај други, као и сви издајници, има остати без гроба „да га раздиру звери, јер част другу и не заслужују”, како то објашњава Креонт, уз упозорење: „А ко одлучи да их сахрани, кунем се, у име краља и otaybinе, да ће га иста судбина дочекати. Јер то је дужност моја и наша, и према погинулим пријатељима, и према живима, и према нашем народу”...

Често се враћам тези да треба погледати у прошлост ако се жели видети будућност, каже Нешковић за „Дневник”.

Како додаје, српски народ је у току Првог светског рата задесила једна од највећих трагедија у историји модерног ратовања, јер страдала је скоро трећина становништва и при томе је држава остала без чак 62 одсто мушких глава старих између 18 и 55 година.

То не сме никада да се заборави, те је отуда за мене и неупитна паралела с античким трагедијама, каже редитељ.

Пре неколико година сте у Крушевцу започели круг посвећен Великом рату упризорењем Нушићевог романа „Деветстопетнаеста - трагедија једног народа”. Затвара ли га „Антигона 1918”?

Нушић је свој роман завршио с децембром 1915. у Пећи, јер се ту, како је описао, „завршава и трагедија једног народа, а одатле настају трагедије појединаца, од којих свака за се заслужује по једну књигу”. Управо о томе промишљамо у „Антигони 1918”: шта се три године касније догодило, када су се преживели појединци вратили својим кућама на чијим су се праговима догодили бројни злочини, толики да у „Књизи о Милутину” Данко Поповић чак пита „да се ми о Турке не огрешисмо”... Страхотни злочини због којих је итекако јака жеља за осветом. Док Креонт тврди да реваншизма мора бити, Антигона верује да свет може бити другачији: За љубав, не за мржњу ја сам створена. Као Милан Нешковић, имам о томе свој став, и историјски и политички. Као редитељ, на мени је само да постављам питања, али не смем да се определим, већ морам пођеднако да браним обе позиције.

Поред љубави и мржње, део те наше балканске једначине је и дужност, на којој инсистира Креонт, али који води и Антигону: „Ја сам мајци на самрти обећала...”

Мене фасцинира тај мотив, који Аца Поповић у „Белој кафи” формулише реченицом :„Презреће мене гробови мојих изгинулих другова ако поступим друкчије”. Јер то је, по мени, један од наших најстрашнијих усуда већ вековима, што стрепимо од тога шта ће нам рећи гробови на гробљу, уместо да бринемо о својој деци. И докле год дужност будемо мерили према мртвима, дужни смо смрти па самим тим не можемо имати дужност према животу.

„Воли га зато што он ратује против оних за које ратује њена бивша љубав”, пише на једном месту у роману „Заблуда Светог Себастијана” Владимира Табашевића, који је управо добио Нинову награду?

Лако је човека који мрзи натерати да мрзи још више. Уосталом, зато су Аустроугари и гурали Јужне Словене у прве борбене редове. Ем су били „потрошна роба”, ем су знали да ће тим „братским клањем” посејати семе вечне мржње. Зато су после хрватски и словеначки политичари били и најватренији заговорници уједињења, рачунајући с тим да ће се кућа изграђена на лошим темељима лакше срушити. Како у драми каже Тиресија: „Та лоша изграђена кула ће још у изградњи да ниже жртве, а њен распад ће да баца наоколо лешеве”. Е, то је видео и војвода Живојин Мишић, па је промптно пензионисан, док краљ Александар није желео да види. Нажалост, ми ни дан-данас ништа нисмо научили из те своје прошлости, напротив, па нам се историја понавља, али не више на сваких сто година, већ на 15 до 20. С тим да више не понављамо само грешке, већ нам се понављају и људи...

Креонта, генерала српске војске у Првом светском рату, тумачиће Ненад Пећинар, док је Милици Грујичић повберена улога Антигоне, ћерке Креонтовог покојног пријатеља и саборца и веренице његовог сина Хемона. У подели су и Тања Пјевац (Исмена, Антигонина сестра), Бранислав Јерковић (Хемон), Милан Ковачевић (Тиресија, „видовњак“), Сања Микитишин (Еуридика, Креонтова жена, Хемонова мајка), а ту је и Хор, који творе Григорије Јакишић, Драган Којић, Јована Плескоњић, Марко Савковић и Александра Пејић.

Сценографију потписује Жељко Пишкорић, костиме креира Биљана Гргур, кореограф је Андреја Кулешевић, композитор је Владимир Пејковић, а аутор видео радова је Никола Љуца.

У тој једначини, о којој говоримо, биће да је једино мржња константа?

На то мислим да нико нема рационалан одговор. Овде мрзиш комшију што има, а још га више мрзиш када нема, кад је бедан, јер се бојиш да ћеш и ти можда доспети у његову кожу. И нећеш да те на то подсећа. А Антигона, опет, не жели да јој деца „расту у свету у ком ће да их мрзе зато што не мрзе”. Моја бака је умрла у 88. години као једно од најплеменитијих бића на планети, без трунке сујете, себичности, зависти. Никада није тежила ономе што нема, била је неписмена и није знала ни да постоји Њујорк а камоли где је. Да ли је то тај одговор? Не знам. Не мислим да неко сада седи код куће и доји децу мржњом. Али мржња јесте у свим порама овог друштва.

У „Антигони” не нудите катарзу?

Шта је катарза? За Аристотела је она коначна сврха трагедије, која, побуђујући сажаљење и страх, ослобађа потиснуте емоције и доноси прочишћење. Другим речима, гледањем позоришне представе требало би да постанемо бољи људи. Тако су бар мислили пре две и по хиљаде године. И дубоко верујем у то да су они тада заиста у театру доживљавали неку врсту прочишћења. Уосталом, треба се само сетити да је у то време забрана одласка у позориште била тежа од смртне казне. Бојим се да је таква катарза данас, бар што се тиче позоришта, немогућа. Јер данас је свако ко уђе у театар свестан тога да ће глумица, која игра Антигону, после представе отићи да попије кафу. Дакле, зна да је њена трагедија - кобајаги. И шта нам онда остаје у том кобајаги свету? Остају нам емоције. Али не оне које ће се глумити, јер више никог у публици не занима како се актер на сцени осећа, већ оне које ће се позоришном представом изазвати. И ако те емоције некога бар мало промене, то је, уверен сам, у савременом свету чак много више од онога што је некада значила катарза.

М. Стајић