Mihajlo Nestorović, upravnik Pozorišta mladih: I Guliver na ulici, i slet na stadionu

Upravo ovih dana počele su probe ove predstave, a sa istim rediteljem nastavlja se saradnja i u martu na „Guliverovim putovanjima“. Potom sledi još nekoliko velikih projekata, s kojima će se ovaj teatar pridružiti programu „Novi Sad EPK“. Sve te planove iznosi upravnik Mihajlo Nestorović, nekadašnji glumac i upravnik Narodnog pozorišta u Somboru. Na čelu Pozorišta mladih je dve godine, i za to vreme je, kako kaže, pokušao da ga upozna i sagleda u kom pravcu ono stremi, a sada je stiglo vreme da malo promeni tokove repertoara, i da profiliše pozorište tako da se održi najviši standard scene za decu, ali i da se osmisli koncept večernje scene. Na njenom repertoaru bi trebalo da budu predstave koje se tiču mladih, i tema koje su karakteristične za njih, kako kaže Nestorović, šta je to što ih boli, što vole, što ih proganja, kinji, tišti, što im ne da progovore, a hteli bi.

Već ima niz predstava na repertoaru koje se time bave, kako pominje Nestorović, kao „Debela“ u kojoj se obrađuje psihološki problem kompleksa devojčica koje imaju višak kilograma. Među tabu temama je i ona o smrti, o kojoj govore čak dve predstave „Ima li deda odelo“ i „Devojčica sa šibicama“. Nestorović podseća i na komad „Kad sam bio garav“ Milivoja Mlađenovića, inspirisan i napisan u duhu Mike Antića, koji je, po njegovim rečima, bio veliki borac i protiv fašizma i rasizma.

- Ta predstava se uklapa u tematski deo koji forsiram, a s druge strane to su novosadske priče, koje smo tek načeli pričom o Miki Antiću, da bismo na kraju došli do „Paklene pomorandže“, kao nekog vrhunca, koja će zaokružiti sve teme koje sam pomenuo i sve probleme mladih, kroz to vršnjačko nasilje veoma prisutno danas, ne samo vršnjačko, to je nasilje uopšte. To je nacizam, to su neke pošasti, koje izranjaju odnekud. Pedeset godina od Kjubrikovog istoimenog filma, taj fašizam izranja sve vreme, a nasilje ne može drugačije da se predstavi nego kao fašizam, kao maltretiranje, ugnjetavanje. Time obavljamo svoju funkciju, jer pozorište je tu da opominje, da primeti. Mi ne možemo da dajemo odgovore, da rešimo probleme na nivou društva, ali smo tu da postavljamo pitanja, otvaramo teme o kojima se ćuti, skrećemo pažnju na te probleme, i ne okrećemo glavu od dece koja prose na ulici, od toga kako jedan dečko šutira drugog, da se ne sklanjamo, da budemo prisutni, i probamo da nađemo neki način kako da pomognemo.

lPozorištu kao da se vraća vrlo važna uloga, jer opet može da bude korektiv, da upozorava na neke strašne stvari koje se dešavaju, pošto na društvenim mrežama to izostaje. Evidentno je da ulažete napor da se približite toj publici, jer u konkurenciji sa društvenim mrežama, filmom i televizijom, čini se da ne može više da se pristupa na stari način?

 - Kako da ne. Recimo, predstava „Kosa“ govori o slobodama, a s druge strane, o sputanosti i ograničenjima mladima, ali i toj željno očekivanoj slobodi. „Tri musketara“ su vrlo plastičan primer. Imamo, ne veličanje višteštva, ali jednostavno model viteškog ponašanja. Zaboravili smo da budemo vitezovi. Mi smo viteški narod, ako se setimo istorije, a ne fašisti, i to je ono što mladi ljudi, koji igraju u ovim predstavama, osećaju. U analizama predstave ističu u prvi plan to viteštvo, slobodu, ravnopravnost, taj slobodarski duh, a da nije fraza.

Kokan Mladenović je za pripremu „Paklene pomorandže“ izabrao radioničarski način rada, baš da uključi mlade glumce, još studente?

- To je moja politika zacrtana u ovih pet godina i to se polako realizuje, evo nakon dve godine. Mi imamo upliv desetak mladih glumaca u ovo pozorište. Normalno je da u jednom trenutku dođe do smene generacija na plemenitom nivou, što je i red, što kažu stari, samo neka ide po redu. Ispostavilo se da je dobar princip uvođenje mladih glumaca, željnih scene, pozorišno neiskvarenih, neukaljanih, nevinih. Zaista su to divni talenti. Ja sam angažovao čitavu klasu Borisa Liješevića, Nikite Milivojevića, i Jasne Đuričić. Kokana Mladenovića poznajem odlično 30 godina, paralelno smo studirali, život nas je šibao na razne strane ove lepe zemlje, zajedno smo radili i u Užicu, kad sam tamo bio glumac, i u Somboru. Ukupno 11 predstava što kao glumac, što kao producent. I to je veliki kapital za mene lično. Mladenović jeste mlađi od mene, ali je za mene i dalje veliki pozorišni autoritet. Pošto ne poznaje sve glumce ovog pozorišta, a bila mu je bitna četvorka, petorka glavnih junaka predložio sam mu desetak mladih glumaca. Održali smo radionicu, i tada je i njemu i meni bilo jasno da se desilo čudo, da je mladost eksplodirala, da je taj glumački talenat počeo da se preliva. Bili smo zatečeni, on pogotovo, ali i ja, jer poznavajući te mlade glumce ipak nisam verovao gde su granice do kojih oni mogu da idu i koji su to talenti.. Podela će biti takva da njih desetoro mladih igraju sve, i očeve i majke, i sudije i sudinice, policajce i ostale, i stare i mlade.

Predstava je inspirisana motivima „Paklene pomorany“, ali nećemo raditi klasičnu dramatizaciju. Angažovali smo mladu dramaturškinju Ninu Plavanjac, koja je  diplomirala prošle godine, a već je radila u Makedonskom narodnom teatru, i nedavno je imala premijeru u Somboru. Marija Kalabić radi scenografiju, a kostime Marina Sremac, sa Savom Stefanovićem, a Marko Grubić piše muziku.

Biće komad težak, svakako, jer tema koju obrađujemo nimalo nije laka, ni prijatna, ali mi moramo da se suočimo s tim, ne smemo da ćutimo i da žmurimo, jer je to naš način borbe protiv ugnjetavanja i nasilja.

Premijera je 12. februara, na dan pozorišta, i proslave devedeset godina postojanja. Uveo sam taj datum kao dan pozorišta obeležavajući datum kada je odigrana prva profesionalna predstava. Tog dana ćemo imati dve premijere: pre podne „Učene mišice“, lutkarsku prdstavu koju režira Emilija Mrdaković, i uveče „Paklenu pomoranyu“. U okviru proslave 90 godina, krajem februara ćemo dodeliti nagrade najboljim glumcima, zaposlenima i saradnicima,a izaći će imonografiju o 90 godina rada.

Ostaće još tri meseca do kraja sezone posle toga, ali šta još do kraja kalendarske godine imate u vidu?

- Mi smo nosioci pozorišnog programa „Novi Sad EPK“. Imamo velike projekte za sledeću godinu. Prvi od njih „Guliverova putovanja“ će biti izveden u okviru novog festivala koji startuje sledeće godine. U pitanju su Novosadske pozorišne igre, međunarodni festival za decu i mlade, i 7. maja na otvaranju će biti ulični spektakl „Guliverova putovanja“. Biće to lutkarska predstava, s raznim vrstama lutaka, i velikim brojem učesnika. Guliver će biti granginjol lutka od šest metara, kojom će upravljati nekoliko glumaca, a mi, obični ljudi, bićemo Liliputanci. To će biti jedna vrsta procesije, kroz ta putovanja Guliverova. Igraće se na pet prostora. Kamionom će ići muzičari koji će svirati uživo, a procesija će ići od Srpskog narodnog pozorišta, do Dunavskog parka. Biće to zaista veliki spektakl, neobičan, ne samo za naše uslove, a vrlo  praktično, jer ćemo tako moći da obilazimo ceo svet, i sve trgove, gde god imamo mesta za takvu promenadu, i pet scenskih prostora.

Već smo počeli pripreme za festival, raspisali smo konkurs, i javljaju se pozorišta iz Evrope. U užoj selekciji su Finci, Irci, Česi, Slovaci, Hrvati, Slovenci, stigla je i prijava iz Crne Gore. Pozvana je i najnagrađivanija predstava u Evropi, plzenskog teatra lutaka, „Tri musketara“, koja se igra od 2006. i ima preko sto nagrada.

Sledeće godine sa EPK planiramo spektakl u vizuelnom, pozorišnom smislu, nešto što kod nas još nije rađeno. Uglješa Šajtinac je napisao dramatizaciju stripa „Mačja kanya“, ili u originalu „Ket klou“, koji je crtao naš Novosađanin Branislav Kerac. Projekat je specifičan po tome što će se raditi 3D mape i scenografija. To je nešto što mi ne znamo, i u Evropi se stidljivo pojavljuje, i zaista je pravi spektakl gledati te 3D laserske animacije. Scenografiju su stručnjaci već počeli da rade, a premijera je planirana za 22. oktobar. Glumci će se u martu okupiti kako bi se kroz razne sesije navikli i upoznali s tehnologijom. Prvi put ne zavisimo od glumca, koliko od tehnologije. Predstavu režira holandski reditelj, koji je pre neki dan video glumce, vodio jednu radionicu i u martu će doći ponovo.

Imaćemo sigurno još jednu lutkarsku predstavu sledeće godine jer to je ono što mi posebno negujemo.

Imamo isplaniranu i 2023, glumci je željno čekaju, jer su u pitanju zaista naslovi koji su zanimljivi. Na primer rediteljka Sonja Petrović ima zadatak da razmišlja o porodici Adams, a u toku su pregovori o otkupu autorskih prava. Radićemo i mjuzikl „Bluz braders“, a doći će nam i naš Jakub Maksimov, koji je radio „Na vukovom tragu“, našu najnagrađivaniju lutkarsku predstavukoji želi da dramatizuje jednu pripovetku.

- Petsto mladih ljudi volontera iz Novog Sada će, sa četiri reditelja iz Evrope, četiri koreografa i četiri evropska kompozitora, sa našim koreografima, i ostalim stručnim licima, pripremaće slet „Alternativna istorija Evrope“ - kaže Nestorović. -Tema sleta je Evropa danas, i šta se to dešava u njoj. Svaki od autora će imati petnaest minuta u ovom jednočasovnom neverbalnom pozorišnom spektaklu, koji se može izvoditi svuda. Mi ćemo ga izvoditi verovatno na Đačkom igralištu gde bi zidali veliku tribinu za tri, četiri hiljade ljudi. Mislim da će biti zanimljivo, pogotovo starijima koji pamte sletove, ne radimo klasični slet kao onaj za druga Tita, nego kao pozorišni performans. Od naših reditelja angažovan je Andraš Urban, a i drugi reditelji su na evropskom nivou. Pripreme su u toku, cela autorska ekipa će upravo obići objekte, upoznati se sa načinom rada, jer animirati petsto mladih ljudi nije mala stvar. Premijera je planirana 1.septembra.

        N. Pejčić