Михајло Несторовић, управник Позоришта младих: И Гуливер на улици, и слет на стадиону

Управо ових дана почеле су пробе ове представе, а са истим редитељем наставља се сарадња и у марту на „Гуливеровим путовањима“. Потом следи још неколико великих пројеката, с којима ће се овај театар придружити програму „Нови Сад ЕПК“. Све те планове износи управник Михајло Несторовић, некадашњи глумац и управник Народног позоришта у Сомбору. На челу Позоришта младих је две године, и за то време је, како каже, покушао да га упозна и сагледа у ком правцу оно стреми, а сада је стигло време да мало промени токове репертоара, и да профилише позориште тако да се одржи највиши стандард сцене за децу, али и да се осмисли концепт вечерње сцене. На њеном репертоару би требало да буду представе које се тичу младих, и тема које су карактеристичне за њих, како каже Несторовић, шта је то што их боли, што воле, што их прогања, кињи, тишти, што им не да проговоре, а хтели би.

Већ има низ представа на репертоару које се тиме баве, како помиње Несторовић, као „Дебела“ у којој се обрађује психолошки проблем комплекса девојчица које имају вишак килограма. Међу табу темама је и она о смрти, о којој говоре чак две представе „Има ли деда одело“ и „Девојчица са шибицама“. Несторовић подсећа и на комад „Кад сам био гарав“ Миливоја Млађеновића, инспирисан и написан у духу Мике Антића, који је, по његовим речима, био велики борац и против фашизма и расизма.

- Та представа се уклапа у тематски део који форсирам, а с друге стране то су новосадске приче, које смо тек начели причом о Мики Антићу, да бисмо на крају дошли до „Паклене поморанџе“, као неког врхунца, која ће заокружити све теме које сам поменуо и све проблеме младих, кроз то вршњачко насиље веома присутно данас, не само вршњачко, то је насиље уопште. То је нацизам, то су неке пошасти, које израњају однекуд. Педесет година од Кјубриковог истоименог филма, тај фашизам израња све време, а насиље не може другачије да се представи него као фашизам, као малтретирање, угњетавање. Тиме обављамо своју функцију, јер позориште је ту да опомиње, да примети. Ми не можемо да дајемо одговоре, да решимо проблеме на нивоу друштва, али смо ту да постављамо питања, отварамо теме о којима се ћути, скрећемо пажњу на те проблеме, и не окрећемо главу од деце која просе на улици, од тога како један дечко шутира другог, да се не склањамо, да будемо присутни, и пробамо да нађемо неки начин како да помогнемо.

лПозоришту као да се враћа врло важна улога, јер опет може да буде коректив, да упозорава на неке страшне ствари које се дешавају, пошто на друштвеним мрежама то изостаје. Евидентно је да улажете напор да се приближите тој публици, јер у конкуренцији са друштвеним мрежама, филмом и телевизијом, чини се да не може више да се приступа на стари начин?

 - Како да не. Рецимо, представа „Коса“ говори о слободама, а с друге стране, о спутаности и ограничењима младима, али и тој жељно очекиваној слободи. „Три мускетара“ су врло пластичан пример. Имамо, не величање виштештва, али једноставно модел витешког понашања. Заборавили смо да будемо витезови. Ми смо витешки народ, ако се сетимо историје, а не фашисти, и то је оно што млади људи, који играју у овим представама, осећају. У анализама представе истичу у први план то витештво, слободу, равноправност, тај слободарски дух, а да није фраза.

Кокан Младеновић је за припрему „Паклене поморанџе“ изабрао радионичарски начин рада, баш да укључи младе глумце, још студенте?

- То је моја политика зацртана у ових пет година и то се полако реализује, ево након две године. Ми имамо уплив десетак младих глумаца у ово позориште. Нормално је да у једном тренутку дође до смене генерација на племенитом нивоу, што је и ред, што кажу стари, само нека иде по реду. Испоставило се да је добар принцип увођење младих глумаца, жељних сцене, позоришно неискварених, неукаљаних, невиних. Заиста су то дивни таленти. Ја сам ангажовао читаву класу Бориса Лијешевића, Никите Миливојевића, и Јасне Ђуричић. Кокана Младеновића познајем одлично 30 година, паралелно смо студирали, живот нас је шибао на разне стране ове лепе земље, заједно смо радили и у Ужицу, кад сам тамо био глумац, и у Сомбору. Укупно 11 представа што као глумац, што као продуцент. И то је велики капитал за мене лично. Младеновић јесте млађи од мене, али је за мене и даље велики позоришни ауторитет. Пошто не познаје све глумце овог позоришта, а била му је битна четворка, петорка главних јунака предложио сам му десетак младих глумаца. Одржали смо радионицу, и тада је и њему и мени било јасно да се десило чудо, да је младост експлодирала, да је тај глумачки таленат почео да се прелива. Били смо затечени, он поготово, али и ја, јер познавајући те младе глумце ипак нисам веровао где су границе до којих они могу да иду и који су то таленти.. Подела ће бити таква да њих десеторо младих играју све, и очеве и мајке, и судије и судинице, полицајце и остале, и старе и младе.

Представа је инспирисана мотивима „Паклене pomorany“, али нећемо радити класичну драматизацију. Ангажовали смо младу драматуршкињу Нину Плавањац, која је  дипломирала прошле године, а већ је радила у Македонском народном театру, и недавно је имала премијеру у Сомбору. Марија Калабић ради сценографију, а костиме Марина Сремац, са Савом Стефановићем, а Марко Грубић пише музику.

Биће комад тежак, свакако, јер тема коју обрађујемо нимало није лака, ни пријатна, али ми морамо да се суочимо с тим, не смемо да ћутимо и да жмуримо, јер је то наш начин борбе против угњетавања и насиља.

Премијера је 12. фебруара, на дан позоришта, и прославе деведесет година постојања. Увео сам тај датум као дан позоришта обележавајући датум када је одиграна прва професионална представа. Тог дана ћемо имати две премијере: пре подне „Учене мишице“, луткарску прдставу коју режира Емилија Мрдаковић, и увече „Паклену pomoranyu“. У оквиру прославе 90 година, крајем фебруара ћемо доделити награде најбољим глумцима, запосленима и сарадницима,а изаћи ће имонографију о 90 година рада.

Остаће још три месеца до краја сезоне после тога, али шта још до краја календарске године имате у виду?

- Ми смо носиоци позоришног програма „Нови Сад ЕПК“. Имамо велике пројекте за следећу годину. Први од њих „Гуливерова путовања“ ће бити изведен у оквиру новог фестивала који стартује следеће године. У питању су Новосадске позоришне игре, међународни фестивал за децу и младе, и 7. маја на отварању ће бити улични спектакл „Гуливерова путовања“. Биће то луткарска представа, с разним врстама лутака, и великим бројем учесника. Гуливер ће бити грангињол лутка од шест метара, којом ће управљати неколико глумаца, а ми, обични људи, бићемо Лилипутанци. То ће бити једна врста процесије, кроз та путовања Гуливерова. Играће се на пет простора. Камионом ће ићи музичари који ће свирати уживо, а процесија ће ићи од Српског народног позоришта, до Дунавског парка. Биће то заиста велики спектакл, необичан, не само за наше услове, а врло  практично, јер ћемо тако моћи да обилазимо цео свет, и све тргове, где год имамо места за такву променаду, и пет сценских простора.

Већ смо почели припреме за фестивал, расписали смо конкурс, и јављају се позоришта из Европе. У ужој селекцији су Финци, Ирци, Чеси, Словаци, Хрвати, Словенци, стигла је и пријава из Црне Горе. Позвана је и најнаграђиванија представа у Европи, плзенског театра лутака, „Три мускетара“, која се игра од 2006. и има преко сто награда.

Следеће године са ЕПК планирамо спектакл у визуелном, позоришном смислу, нешто што код нас још није рађено. Угљеша Шајтинац је написао драматизацију стрипа „Мачја kanya“, или у оригиналу „Кет клоу“, који је цртао наш Новосађанин Бранислав Керац. Пројекат је специфичан по томе што ће се радити 3Д мапе и сценографија. То је нешто што ми не знамо, и у Европи се стидљиво појављује, и заиста је прави спектакл гледати те 3Д ласерске анимације. Сценографију су стручњаци већ почели да раде, а премијера је планирана за 22. октобар. Глумци ће се у марту окупити како би се кроз разне сесије навикли и упознали с технологијом. Први пут не зависимо од глумца, колико од технологије. Представу режира холандски редитељ, који је пре неки дан видео глумце, водио једну радионицу и у марту ће доћи поново.

Имаћемо сигурно још једну луткарску представу следеће године јер то је оно што ми посебно негујемо.

Имамо испланирану и 2023, глумци је жељно чекају, јер су у питању заиста наслови који су занимљиви. На пример редитељка Соња Петровић има задатак да размишља о породици Адамс, а у току су преговори о откупу ауторских права. Радићемо и мјузикл „Блуз брадерс“, а доћи ће нам и наш Јакуб Максимов, који је радио „На вуковом трагу“, нашу најнаграђиванију луткарску представукоји жели да драматизује једну приповетку.

- Петсто младих људи волонтера из Новог Сада ће, са четири редитеља из Европе, четири кореографа и четири европска композитора, са нашим кореографима, и осталим стручним лицима, припремаће слет „Алтернативна историја Европе“ - каже Несторовић. -Тема слета је Европа данас, и шта се то дешава у њој. Сваки од аутора ће имати петнаест минута у овом једночасовном невербалном позоришном спектаклу, који се може изводити свуда. Ми ћемо га изводити вероватно на Ђачком игралишту где би зидали велику трибину за три, четири хиљаде људи. Мислим да ће бити занимљиво, поготово старијима који памте слетове, не радимо класични слет као онај за друга Тита, него као позоришни перформанс. Од наших редитеља ангажован је Андраш Урбан, а и други редитељи су на европском нивоу. Припреме су у току, цела ауторска екипа ће управо обићи објекте, упознати се са начином рада, јер анимирати петсто младих људи није мала ствар. Премијера је планирана 1.септембра.

        Н. Пејчић