Marko Marković, glumac: Definicija ljudskog bića

Marko Marković trenutno igra Teslu u najnovijoj predstavi Srpskog narodnog pozorišta, gde je prešao „u zimskom prelaznom roku“ iz Narodnog pozorišta Sombor.  

Iako na sceni deluje kao tigar, za sebe kaže da je emotivan i stidljiv, da ne voli da se eksponira. Zanimala ga je medicina, ali je upisao Akademiju umetnosti u Novom Sadu, gde je od profesora naučio da je gluma „bezobrazluk“, ali kosmopolitski, častan, javan posao u kojem se stoji na braniku od gluposti, mržnje, zavisti... Loži ga adrenalin, kako kaže, ali voli da uživa u stanu na Bulevaru Evrope, gde s unutrašnje strane zgrade rastu maslina i avokado, a sunce bude od pola dvanaest do pola tri.

„Svet mogu da unište ljudi, priroda neće nikada“, citira Lebovića, dolazeći u Novi Sad iz Sombora gde igra baš Đorđa u njegovom „Semper idem“, u režiji Gorčina Stojanovića. Spreman je i pun divljenja što će uveče već pedeseti, šezdeseti put zaigrati u „Tartifu“ Molijera, u režiji Igora Vuka Torbice: „U ljudsko se srce ulazi milom. Ne strahom, vlašću, silom. Vi niste spoznali šta ljudsko srce snuje, zato niste vredni da vas iko štuje.“  

Može li se reći da su „Semper idem“ i „Tartif“ dve predstave koje su trenutno dva stuba vašeg ličnog repertoara? Potpuno su drugačije. Koliko vam znače i kako ih doživljavate?

- Apsolutno. S Gorčinom sam se prepuštao, jer sa tom količinom teksta i emocije koja stalno provejava nijednog trenutka se nismo trudili da nadlebovićemo Lebovića, zato što je on genijalan pisac. „Semper idem“ nijednog trenutka nije patetičan, a strašan je. Razmišljao sam kako bi moja Nera koja sada ima pet godina izgovarala pojedine rečenice. Na probi mi je Gorčin rekao da kad prvi put kažem „deda“, niko se u publici više neće pitati koliko imam godina. Bilo je jako lepo što su mi svi titrali, kao malom detetu. Kolege su me čak u jednom trenutku počeli da zovu Đorđe - „Evo ga naš zlatni dečak.“ Pa su onda koristili te izraze iz predstave, „Đorđe, pa jedi.“, „majn šac“ i tako. Svi smo plakali na probama. Ne moramo uvek da se smejemo. Ja sam rano ostao sam, bez oca i majke, a imao sam predivno detinjstvo, sa velikom familijom.

„Smrt me prati, priti parti“, ima jedna pesma...

- Imao sam prijatelja Đorđa koji je isto prerano otišao zbog proklete bolesti, a s njim sam svašta prošao, od spavanja na klupi u Dunavskom parku kad smo prvi put došli u Novi Sad, pa do akademije. Kad naiđe ta bolest, a video sam ga i tog poslednjeg dana, zakucaš se za zvezde. Ja imam obavezu da igram „Semper idem“, tako sam to sebi zacrtao. Meni je to otrežnjujuće. Ništa čoveka ne može da pogodi kao smrt nekoga bliskog. U trenutku kada sam saznao da je mama umrla, kada sam nazvao odeljenje onkologije u Kragujevcu da se raspitam kako je, osetio sam strašno olakšanje, jer se više ne muči. Bila je hrabra do poslednjeg dana. Dve nedelje pre smrti je priznala da joj je jako loše i dok je gledala pored mene, video sam da se sprema na taj put. Tako i „Semper idem“, taj poslednji deo, to čistilište, prilika je da se kao čovek oprostim sa svima njima, jer im to dugujem. A i u ime žrtava Aušvica. Evo, sad smo baš u datumima oko Holokausta. Potrebno je da to ponavljamo, jer opet se dešavaju zla, opet se ljudi dele na ove i one. Kaže se lepo da narod ako u drugom narodu vidi svoj problem, onda je zaražen klicom opake bolesti. A šta se desilo na ovim prostorima? U Aušvic se danas ide da bi se pravili selfiji. Ne mogu to da prihvatim kao realno i normalno. Kada si tamo, ti osetiš teskobu i užas u koji je taj narod bio ubačen.

A kad je reč o „Tartifu“?

- Opet o nekom ko nije sa nama. Za neke ljude ne možeš da prihvatiš da fizički nisu više tu. Za Igora Vuka Torbicu najbolje bi bilo da pitate publiku, da snimite aplauz, pa da vidite koliko to traje i kako svi gledaju negde gore. Čovek je imao toliko toga da nam kaže, toliko je jednu pametnu stvar izvukao ne samo kroz „Tartifa“, nego kroz sve te njegove predstave. Gledao sam na otvaranju „Igorovih dana“ u SNP-u „Carstvo mraka“. Čoveče, meni je bukvalno pozlilo. Kako je on to smislio, kakvi su to glumci, kako igraju!!! Ne znam sa čime se to može uporediti. A u „Tartifu“, dok smo radili, bilo je prilično turbulentno, raspravljali smo se mnogo. Igor je bio čovek koji je uvek video ispred glumca, a bio je beskrajno duhovit. Njegov talenat bio je otelotvoren u njegovoj fizičkoj lepoti. Bio je kao antički bog, što bi rekao Lebović. Tu je uspeo, i sad ga svi citiraju, da pokaže da ako pristaneš da razgovaraš sa idiotom i prihvatiš njegove ideje, onda i sam rizikuješ da postaneš kao on. Svako gleda da ispuni svoj cilj, a onda ti se u kuću useli jedan čovek, u glavu, u preduzeće, u život, a da uopšte nemaš problem sa tim što te on ubeđuje vršeći pritisak, zlo, svodeći sve na banalnost, izvitoperujući ti mišljenje. Mi smo s „Tartifom“ krenuli od najprostije stvari, od zgrade. U zgradi sa mnogim ljudima imaš predrasude – ovaj je lud na svoj način, ovaj tuče ženu, ovaj se kocka, ova je kurva, jedan došao s ratišta i nerviraju ga deca koja se igraju, drugi se pita koga ćemo da uzmemo za grejanje... Na prvim probama smo napravili improvizaciju šta bi se desilo kad bi se svi oni sreli. Igor je u jednom trenutku presekao, i rekao da ćemo da radimo Molijerovog „Tartifa“. Ja samo bio u fazonu zašto, kakav „Tartif“, to je priča o propadanju morala kroz crkvu... Međutim, kad je on to spojio, sklopio, menjajući tekst i okolnosti, dobili smo predstavu koja je „strašna“. Pred kraj, kad Tartif izopšti sve koji stoje na putu tog lažnog autoriteta čije prihvatanje ide iz straha, znam da kažem sebi: „Bože, u kakvoj ja igram predstavi!“ Mislim da je tako bilo i u „Majstorima“, „Maratoncima“... Za glumce su to praznici. Divno što su napravljeni „Igorovi dani“, da se taj čovek nikad ne zaboravi.  

Koje su još predstave i ljudi za vas bili jako uticajni?

– Kokan Mladenović. Od naše prve predstave, „Poslednja smrt Frenkija Suzice“, do poslednje koju smo radili, „Kad bi Sombor bio Holivud“, postali smo i prijatelji. Baš se volimo. Zatim akademija, rad sa kolegama, velikim glumcima. Ana Tomović, Milan Nešković koji je jako hrabar reditelj, sa lucidnim i duhovitim idejama. Upoznao sam se relativno skoro sa Olegom Novkovićem i Milenom Marković, koja je institucija. Samo da je napisala „Paviljone“ i „Šine“, bilo bi dovoljno. A normalni ljudi, fini. Jako mi to znači.

Fascinantno mi je bilo da radim na Brionima, gde su Rade Šerbedžija, Lenka Udovički i Duško Ljuština rešili da naprave Teatar „Ulisis“. Tamo u svakom trenutku na kafi i rakijici, doručku, ručku, večeri, nebitno, ima dvadeset nacija iz celog sveta. Jedno od najlepših mora na svetu, na toj terasi sa stotinu plastičnih stolica, gde je Tito letovao, a mi uništili zemlju koja je bila svuda ista, među tim borovima, kasarnama, to je suština pozorišta. Imao sam i privilegiju da 2008. upoznam Ljubišu Ristića, koji ne priznaje da je bio u politici, ali gledajući ga kako režira scenu iz „Ričarda trećeg“ Briku i Kristini Radenković, prisustvovao sam demonstraciji sile jednog od najvećih reditelja ikada.

Onda Boris Liješević, „Čarobnjak“, ludilo od predstave koja nema ništa osim jedne rol-vagne i kofera, podsetilo me na ono što nam je Šerbedžija na Brionima pričao kako ga je jedan čovek naučio da je u pozorištu sve moguće, misleći na Ristića. Nisam verovao da ću igrati u predstavi s kojom ću jedno veče da budem u Torontu, a drugo na Uralu, gde sam prvi put video pola metra prljavog leda. Prešao sam Atlantik, video Nijagarine vodopade, shvatio kako je bilo Tesli...

Sada igrate i u predstavi „Tesla, izumetnik“ po romanu Vladimira Pištala, u režiji Nebojše Bradića, a i Crnjanski ima dramu naslovljenu njegovim imenom. Zašto nam je Tesla i danas toliko zanimljiv, a da nije zbog toga što nam se svađamo da li je bio Hrvat ili Srbin?

- (Smeh). Mene je zanimao Nikola Tesla kao čovek. Ima Pištalo jednu scenu za koju sam se vezao, u njegovom izvanrednom romanu „Tesla – portret među maskama“. To je priča kad se Tesla vraća kući iz Amerike, jer je saznao da mu je majka na samrti. Ona ga čeka, a on odlučuje da ide poslednjim letom, jer su tada vetrovi jači. Sve je izračunao. Stiže kući, a majka mu kaže: „Nidžo, jesi li ručao?“. „Nisam, mama.“, odgovorio joj je i seo pored kreveta u kojem je ležala bolesna, a ona se okrenula na drugu stranu i umrla. Meni je taj motiv da čovek koji je osvetlio svet stigne da isprati majku definicija ljudskog bića.

Šta za vas znači prelazak iz Narodnog pozorišta Sombor u Srpsko narodno pozorište?

- Mislim da glumac treba da radi svuda. Ja sam u Novi Sad došao na skeli 1999. godine, zavoleo ga, zavoleo ove ljude, njihova pravila. Nisam poneo, bez da se iko vređa, svoje priveske i stavio ih na terasu da bih doneo i svoju Gružu. Vojvodina je dovoljna sama po sebi. Što bi Mika Antić rekao, to je zemlja koja ne vraća odzive, nema ođeka, popiju ih daljine, a vremena se u njoj mere dužinama senki. Prihvatio sam pitomost, širokogrudost ovog grada, Dunav, one kljove od mostova koje su me zaustavile u neverici da je moderan svet u stanju nekome nešto da ruši da bi mu bilo bolje. Došao sam u Srpsko narodno pozorište u vreme Sterijinog pozorja. Da li sam se tad navukao, ne znam. Evo, opet sam se vratio. Pozorište je mesto susreta. Ne mogu ni da odvojim Sombor od Novog Sada. Tamo sam stekao prijatelje, doživeo najlepše trenutke koje jedan glumac može da doživi, nagrade, putovanja, velike tuge... Ali, mislim da je zdravo za glumca, poput koprodukcija, da se pozorišta spajaju, menjaju, da se pozicioniraš negde drugde. Moraš da napreduješ, da ideš dalje. Ako si previše na jednom mestu, ne dobijaš novu energiju, nove pisce... Sad zvučim kao Trepljev: „Potrebne su nove forme!“

        Igor Burić