Марко Марковић, глумац: Дефиниција људског бића

Марко Марковић тренутно игра Теслу у најновијој представи Српског народног позоришта, где је прешао „у зимском прелазном року“ из Народног позоришта Сомбор.  

Иако на сцени делује као тигар, за себе каже да је емотиван и стидљив, да не воли да се експонира. Занимала га је медицина, али је уписао Академију уметности у Новом Саду, где је од професора научио да је глума „безобразлук“, али космополитски, частан, јаван посао у којем се стоји на бранику од глупости, мржње, зависти... Ложи га адреналин, како каже, али воли да ужива у стану на Булевару Европе, где с унутрашње стране зграде расту маслина и авокадо, а сунце буде од пола дванаест до пола три.

„Свет могу да униште људи, природа неће никада“, цитира Лебовића, долазећи у Нови Сад из Сомбора где игра баш Ђорђа у његовом „Семпер идем“, у режији Горчина Стојановића. Спреман је и пун дивљења што ће увече већ педесети, шездесети пут заиграти у „Тартифу“ Молијера, у режији Игора Вука Торбице: „У људско се срце улази милом. Не страхом, влашћу, силом. Ви нисте спознали шта људско срце снује, зато нисте вредни да вас ико штује.“  

Може ли се рећи да су „Семпер идем“ и „Тартиф“ две представе које су тренутно два стуба вашег личног репертоара? Потпуно су другачије. Колико вам значе и како их доживљавате?

- Апсолутно. С Горчином сам се препуштао, јер са том количином текста и емоције која стално провејава ниједног тренутка се нисмо трудили да надлебовићемо Лебовића, зато што је он генијалан писац. „Семпер идем“ ниједног тренутка није патетичан, а страшан је. Размишљао сам како би моја Нера која сада има пет година изговарала поједине реченице. На проби ми је Горчин рекао да кад први пут кажем „деда“, нико се у публици више неће питати колико имам година. Било је јако лепо што су ми сви титрали, као малом детету. Колеге су ме чак у једном тренутку почели да зову Ђорђе - „Ево га наш златни дечак.“ Па су онда користили те изразе из представе, „Ђорђе, па једи.“, „мајн шац“ и тако. Сви смо плакали на пробама. Не морамо увек да се смејемо. Ја сам рано остао сам, без оца и мајке, а имао сам предивно детињство, са великом фамилијом.

„Смрт ме прати, прити парти“, има једна песма...

- Имао сам пријатеља Ђорђа који је исто прерано отишао због проклете болести, а с њим сам свашта прошао, од спавања на клупи у Дунавском парку кад смо први пут дошли у Нови Сад, па до академије. Кад наиђе та болест, а видео сам га и тог последњег дана, закуцаш се за звезде. Ја имам обавезу да играм „Семпер идем“, тако сам то себи зацртао. Мени је то отрежњујуће. Ништа човека не може да погоди као смрт некога блиског. У тренутку када сам сазнао да је мама умрла, када сам назвао одељење онкологије у Крагујевцу да се распитам како је, осетио сам страшно олакшање, јер се више не мучи. Била је храбра до последњег дана. Две недеље пре смрти је признала да јој је јако лоше и док је гледала поред мене, видео сам да се спрема на тај пут. Тако и „Семпер идем“, тај последњи део, то чистилиште, прилика је да се као човек опростим са свима њима, јер им то дугујем. А и у име жртава Аушвица. Ево, сад смо баш у датумима око Холокауста. Потребно је да то понављамо, јер опет се дешавају зла, опет се људи деле на ове и оне. Каже се лепо да народ ако у другом народу види свој проблем, онда је заражен клицом опаке болести. А шта се десило на овим просторима? У Аушвиц се данас иде да би се правили селфији. Не могу то да прихватим као реално и нормално. Када си тамо, ти осетиш тескобу и ужас у који је тај народ био убачен.

А кад је реч о „Тартифу“?

- Опет о неком ко није са нама. За неке људе не можеш да прихватиш да физички нису више ту. За Игора Вука Торбицу најбоље би било да питате публику, да снимите аплауз, па да видите колико то траје и како сви гледају негде горе. Човек је имао толико тога да нам каже, толико је једну паметну ствар извукао не само кроз „Тартифа“, него кроз све те његове представе. Гледао сам на отварању „Игорових дана“ у СНП-у „Царство мрака“. Човече, мени је буквално позлило. Како је он то смислио, какви су то глумци, како играју!!! Не знам са чиме се то може упоредити. А у „Тартифу“, док смо радили, било је прилично турбулентно, расправљали смо се много. Игор је био човек који је увек видео испред глумца, а био је бескрајно духовит. Његов таленат био је отелотворен у његовој физичкој лепоти. Био је као антички бог, што би рекао Лебовић. Ту је успео, и сад га сви цитирају, да покаже да ако пристанеш да разговараш са идиотом и прихватиш његове идеје, онда и сам ризикујеш да постанеш као он. Свако гледа да испуни свој циљ, а онда ти се у кућу усели један човек, у главу, у предузеће, у живот, а да уопште немаш проблем са тим што те он убеђује вршећи притисак, зло, сводећи све на баналност, извитоперујући ти мишљење. Ми смо с „Тартифом“ кренули од најпростије ствари, од зграде. У згради са многим људима имаш предрасуде – овај је луд на свој начин, овај туче жену, овај се коцка, ова је курва, један дошао с ратишта и нервирају га деца која се играју, други се пита кога ћемо да узмемо за грејање... На првим пробама смо направили импровизацију шта би се десило кад би се сви они срели. Игор је у једном тренутку пресекао, и рекао да ћемо да радимо Молијеровог „Тартифа“. Ја само био у фазону зашто, какав „Тартиф“, то је прича о пропадању морала кроз цркву... Међутим, кад је он то спојио, склопио, мењајући текст и околности, добили смо представу која је „страшна“. Пред крај, кад Тартиф изопшти све који стоје на путу тог лажног ауторитета чије прихватање иде из страха, знам да кажем себи: „Боже, у каквој ја играм представи!“ Мислим да је тако било и у „Мајсторима“, „Маратонцима“... За глумце су то празници. Дивно што су направљени „Игорови дани“, да се тај човек никад не заборави.  

Које су још представе и људи за вас били јако утицајни?

– Кокан Младеновић. Од наше прве представе, „Последња смрт Френкија Сузице“, до последње коју смо радили, „Кад би Сомбор био Холивуд“, постали смо и пријатељи. Баш се волимо. Затим академија, рад са колегама, великим глумцима. Ана Томовић, Милан Нешковић који је јако храбар редитељ, са луцидним и духовитим идејама. Упознао сам се релативно скоро са Олегом Новковићем и Миленом Марковић, која је институција. Само да је написала „Павиљоне“ и „Шине“, било би довољно. А нормални људи, фини. Јако ми то значи.

Фасцинантно ми је било да радим на Брионима, где су Раде Шербеџија, Ленка Удовички и Душко Љуштина решили да направе Театар „Улисис“. Тамо у сваком тренутку на кафи и ракијици, доручку, ручку, вечери, небитно, има двадесет нација из целог света. Једно од најлепших мора на свету, на тој тераси са стотину пластичних столица, где је Тито летовао, а ми уништили земљу која је била свуда иста, међу тим боровима, касарнама, то је суштина позоришта. Имао сам и привилегију да 2008. упознам Љубишу Ристића, који не признаје да је био у политици, али гледајући га како режира сцену из „Ричарда трећег“ Брику и Кристини Раденковић, присуствовао сам демонстрацији силе једног од највећих редитеља икада.

Онда Борис Лијешевић, „Чаробњак“, лудило од представе која нема ништа осим једне рол-вагне и кофера, подсетило ме на оно што нам је Шербеџија на Брионима причао како га је један човек научио да је у позоришту све могуће, мислећи на Ристића. Нисам веровао да ћу играти у представи с којом ћу једно вече да будем у Торонту, а друго на Уралу, где сам први пут видео пола метра прљавог леда. Прешао сам Атлантик, видео Нијагарине водопаде, схватио како је било Тесли...

Сада играте и у представи „Тесла, изуметник“ по роману Владимира Пиштала, у режији Небојше Брадића, а и Црњански има драму насловљену његовим именом. Зашто нам је Тесла и данас толико занимљив, а да није због тога што нам се свађамо да ли је био Хрват или Србин?

- (Смех). Мене је занимао Никола Тесла као човек. Има Пиштало једну сцену за коју сам се везао, у његовом изванредном роману „Тесла – портрет међу маскама“. То је прича кад се Тесла враћа кући из Америке, јер је сазнао да му је мајка на самрти. Она га чека, а он одлучује да иде последњим летом, јер су тада ветрови јачи. Све је израчунао. Стиже кући, а мајка му каже: „Ниџо, јеси ли ручао?“. „Нисам, мама.“, одговорио јој је и сео поред кревета у којем је лежала болесна, а она се окренула на другу страну и умрла. Мени је тај мотив да човек који је осветлио свет стигне да испрати мајку дефиниција људског бића.

Шта за вас значи прелазак из Народног позоришта Сомбор у Српско народно позориште?

- Мислим да глумац треба да ради свуда. Ја сам у Нови Сад дошао на скели 1999. године, заволео га, заволео ове људе, њихова правила. Нисам понео, без да се ико вређа, своје привеске и ставио их на терасу да бих донео и своју Гружу. Војводина је довољна сама по себи. Што би Мика Антић рекао, то је земља која не враћа одзиве, нема ођека, попију их даљине, а времена се у њој мере дужинама сенки. Прихватио сам питомост, широкогрудост овог града, Дунав, оне кљове од мостова које су ме зауставиле у неверици да је модеран свет у стању некоме нешто да руши да би му било боље. Дошао сам у Српско народно позориште у време Стеријиног позорја. Да ли сам се тад навукао, не знам. Ево, опет сам се вратио. Позориште је место сусрета. Не могу ни да одвојим Сомбор од Новог Сада. Тамо сам стекао пријатеље, доживео најлепше тренутке које један глумац може да доживи, награде, путовања, велике туге... Али, мислим да је здраво за глумца, попут копродукција, да се позоришта спајају, мењају, да се позиционираш негде другде. Мораш да напредујеш, да идеш даље. Ако си превише на једном месту, не добијаш нову енергију, нове писце... Сад звучим као Трепљев: „Потребне су нове форме!“

        Игор Бурић