Katja Pegan, rediteljka: Žene i muškarci, emancipacija

Ovo joj nije prvi susret s vojvođanskim pozorišnim miljeom, jer je režirala Goldonijevu “Krčmaricu Mirandolinu” u Narodnom pozorištu Kikinda, gde je često bila gošća i sa pozorištem u kojem je stalno zaposlena.

Za dramu “Mikve”, o jevrejskom ritualnom kupanju, iz rodnog ugla, već je rekla da je to “komad o ženama koje svoj strah drže duboko sakriven u ćutanju, strah koji pobeđuju kad, kroz solidarnost i istinu, progovore o njemu”. 

Vama ovo nije prvi susret sa pozorištima u Vojvodini, ali jeste prvi sa pozorištem na mađarskom jeziku. Kako ste to doživeli?

Jezik je u pozorištu bitan, pogotovo u takvim predstavama gde misao ide kroz jezik, kroz rečenice. Ja sam se trebala odlučiti da idem. Znala sam to da su glumice Novosadskog pozorišta super, nisam znala, nije mi bilo jasno kako ću se razumeti sa njima. Govorićemo neki “treći” jezik”, ne slovenački, ne mađarski... Ali, interesovali su me novi horizonti, interesovalo me kako živi pozorište koje je u toj multikulturalnoj Vojvodini kao mojoj Istri, u manjini. Osećam bol i snagu manjine, pa sam se i odlučila da dođem. Pitala sam Metu Hočevar, našu čuvenu rediteljku i scenografkinju, ona je tu radila: “Kako ću ja?” Kaže ona: “Bitno je da ih osećaš!” Tako je i bilo. Kakve probe sam gledala, to nisam videla još od akademije.

Izbor komada je potekao od vas?

Od njih. Nisam ga znala, ali kako sam radila “Čelične magnolije” u Kopru, koje su gostovale tu, komad za šest glumica, jako im se dopalo da baš meni ponude da režiram “Mikve”.

Poznato je da pozorište postavlja pitanja, ali šta bi bio odgovor na to rodno pitanje - šta da rade žene ili muški jedni s drugima, u vezama, brakovima, društvenim odnosima, zakonima...

Neće ta priča nikad prestati, jer zbog te priče se mi i razmnožavamo. Statistički, sve je više i više žena koje su rediteljke, koje vode pozorište, upravljaju školama... Sve više žena radi posao koji je stvarno plaćen, a koji su nekad radili muškarci. U zabavištima nema muških... Sve što je vezano za edukaciju, to je u rukama žena, a to znači da su jače. Mislim da nisu jače zbog toga jer ne vode ratove i banke, nego zato što one rade na nečemu drugom, a to je moć koja ide dalje u budućnost.

A gde su u svemu tome muškarci?

Mislim da i pametni muškarci, biću jako subjektivna jer imam sinove, već znaju da treba početi oslobađanje muškaraca od toga da su oni već izgubili svoju poziciju. Feminizam i deo koji nije ok, tako ih je portretirao, napravio ih je kao jednog - muškarci su muškarci. Žene su ovakve-onakve, različite, a muškarci su muškarci, ili su gejevi. To oslobođenje da ne budu u jednoj ladici ide polako, ali dešava se. Možda mi to i ne razumemo. To je stvar potpuno drugih, novih generacija. Onih koju ne interesuje jezik, može engleski, emotikoni... Nisam sigurna da mi možemo najbolje da razumemo šta će biti za 20 godina. Ako ne bude više istraživanja korena, jer se pokazalo da fatalističko bavljenje sa tim vodi do rata, onda možda neće više morati ni da se čita, neće biti ni poezije... Ne znam, ne znam!

Igor Burić