Катја Пеган, редитељка: Жене и мушкарци, еманципација

Ово јој није први сусрет с војвођанским позоришним миљеом, јер је режирала Голдонијеву “Крчмарицу Мирандолину” у Народном позоришту Кикинда, где је често била гошћа и са позориштем у којем је стално запослена.

За драму “Микве”, о јеврејском ритуалном купању, из родног угла, већ је рекла да је то “комад о женама које свој страх држе дубоко сакривен у ћутању, страх који побеђују кад, кроз солидарност и истину, проговоре о њему”. 

Вама ово није први сусрет са позориштима у Војводини, али јесте први са позориштем на мађарском језику. Како сте то доживели?

Језик је у позоришту битан, поготово у таквим представама где мисао иде кроз језик, кроз реченице. Ја сам се требала одлучити да идем. Знала сам то да су глумице Новосадског позоришта супер, нисам знала, није ми било јасно како ћу се разумети са њима. Говорићемо неки “трећи” језик”, не словеначки, не мађарски... Али, интересовали су ме нови хоризонти, интересовало ме како живи позориште које је у тој мултикултуралној Војводини као мојој Истри, у мањини. Осећам бол и снагу мањине, па сам се и одлучила да дођем. Питала сам Мету Хочевар, нашу чувену редитељку и сценографкињу, она је ту радила: “Како ћу ја?” Каже она: “Битно је да их осећаш!” Тако је и било. Какве пробе сам гледала, то нисам видела још од академије.

Избор комада је потекао од вас?

Од њих. Нисам га знала, али како сам радила “Челичне магнолије” у Копру, које су гостовале ту, комад за шест глумица, јако им се допало да баш мени понуде да режирам “Микве”.

Познато је да позориште поставља питања, али шта би био одговор на то родно питање - шта да раде жене или мушки једни с другима, у везама, браковима, друштвеним односима, законима...

Неће та прича никад престати, јер због те приче се ми и размножавамо. Статистички, све је више и више жена које су редитељке, које воде позориште, управљају школама... Све више жена ради посао који је стварно плаћен, а који су некад радили мушкарци. У забавиштима нема мушких... Све што је везано за едукацију, то је у рукама жена, а то значи да су јаче. Мислим да нису јаче због тога јер не воде ратове и банке, него зато што оне раде на нечему другом, а то је моћ која иде даље у будућност.

А где су у свему томе мушкарци?

Мислим да и паметни мушкарци, бићу јако субјективна јер имам синове, већ знају да треба почети ослобађање мушкараца од тога да су они већ изгубили своју позицију. Феминизам и део који није ок, тако их је портретирао, направио их је као једног - мушкарци су мушкарци. Жене су овакве-онакве, различите, а мушкарци су мушкарци, или су гејеви. То ослобођење да не буду у једној ладици иде полако, али дешава се. Можда ми то и не разумемо. То је ствар потпуно других, нових генерација. Оних коју не интересује језик, може енглески, емотикони... Нисам сигурна да ми можемо најбоље да разумемо шта ће бити за 20 година. Ако не буде више истраживања корена, јер се показало да фаталистичко бављење са тим води до рата, онда можда неће више морати ни да се чита, неће бити ни поезије... Не знам, не знам!

Игор Бурић