Jelena Mijović, dramaturškinja: Prst u moru
NOVI SAD: Dramaturškinja Jelena Mijović već dugo radi u Ateljeu 212, ali povremeno stiče iskustva i van Beograda i Srbije. Prošle sezone najzapaženija joj je bila dramatizacija pripovetke “Uvela ruža” Bore Stankovića u Vranju, a ove godine sezonu završava radom u dva žirija – prvo na konkursu Sterijinog pozorja za najbolji domaći dramski tekst, a sada u žiriju Internacionalnog festivala alternativnog i novog teatra u Novom Sadu (Infant), koji je upravo u toku.
Kako je za vas, kao dramaturga Ateljea 212, protekla sezona? Na kraju se izdvojio naručeni tekst Tanje Šljivar, predstava “o ljubavi”?
Mislim da je za Atelje 212 ovo bila veoma važna sezona, posebno važna iz ugla nas dramaturga kuće, mog kolege Dimitrija Kokanova i mene. Pre svega zbog četiri praizvedbe domaćeg savremenog teksta: “Moja ti” Olge Dimitrijević, “Noćna straža” Fedora Šilija, “Režim ljubavi” Tanje Šljivar i “Pet života pretužnog Milutina” Milene Marković. U toj repertoarskoj politici kuće nama reperi moraju biti pre svega savremeni tekstovi i teme kojima se naši pisci bave, a ovogodišnja sezona je istovremeno realizacija strategije razvoja i negovanja domaćeg teksta. Tekstovi Olge Dimitrijević su mi vrlo bliski, upravo zbog tog snažnog osećanja nepravde koju ona jasno definiše i revolucije koju stalno sanja, a koja meni napuni oči borbenim suzama baš kao kad slušam reči “Internacionale”. Verujem u borbu i verujem da pozorište može da pokrene. “Režim ljubavi” Tanje Šljivar je posle “Pošto pašteta?” drugi njen komad koji se igra u Ateljeu i sasvim sigurno se izdvojio ove sezone, jer je zajedno s rediteljem Bojanom Đorđevim i celom ekipom predstave našao način da komunicira sa publikom, da oslobodi prostor za taj Tanjin beskrajno duhovit analitički i fenomenološki pristup ljubavnim odnosima, komunikaciji, partnerskim i seksualnim vezama u kontekstu savremenog sveta. I mislim da se ove sezone pokazalo u više navrata, uključujući i poslednju premijeru Ateljea, “Pet života pretužnog Milutina”, kako onog trenutka kada se postavi na scenu dramski tekst postaje integralni deo predstave koji tek kao kolektivni čin, koji podrazumeva beskrajno poverenje i razumevanje svih stvaralaca i svih segmenata, rezultira nekom energijom koja može da prebaci rampu. To se podrazumeva, ali je zapravo prilično retko.
Na proteklom Sterijinom pozorju dosta se govorilo o poziciji dramaturga u savremenom pozorištu.
Taj razgovor je bio važan, ne zbog genijalno izrečenih misli, jer sve o čemu smo pričali je manje više ono što svi znamo, već zbog toga što smo jedni kod drugih prepoznali spremnost na akciju, na udruženo delanje. Pozicija dramaturga kod nas je vrlo loša. Zanemarljivo je učešće dramaturga u stvaranju repertoara, zanemarljivo angažovanje dramaturga na predstavama, a samim tim naša pozorišta generalno pokazuju i kako vrednuju samu profesiju dramaturga. Pričali smo i o savremenom domaćem dramskom tekstu na repertoarima naših pozorišta i upravo u tom kontekstu opet o dramaturgu koji bi prvi trebalo da prepozna potencijal neke domaće drame. I meni se ovih dana čini kao simptomatična paralela situacija u kojoj Tanja Šljivar dva puta nije izabrana na konkurs za docentkinju na predmetu dramaturgija na Akademiji umetnosti u Banjaluci. Neverovatno je, a ipak vrlo moguće, da ta Akademija nije u stanju, ili, još gore, ne želi da prepozna sopstvenu korist u činjenici da Tanja Šljivar, sa svim svojim referencama, predaje studentima te škole. Na isti način kao da naša pozorišta ne prepoznaju sopstvenu potrebu za angažovanjem dramaturga. Onda verovatno treba da im ukažemo na nju i angažujemo se po tom pitanju. I ta konkretna akcija, kojoj se vrlo radujem, već je započeta ove godine dodelom Specijalne nagrade Sterijinog pozorja za dramaturgiju i predlogom žirija da iduće godine nagrada za dramaturgiju bude upostavljena kao jedna od redovnih Sterijinih nagrada.
Na konkursu Sterijinog pozorja za savremeni domaći tekst, pobednica Iva Brdar se dramom “Bacači prstiju” za širinu palca izdvojila od ostalih, reklo bi se mladih nada. Šta su bili vaši utisci, čitajući stotinjak drama pristiglih na konkurs?
Bilo je svega i svačega, ali je bilo i nekoliko vrlo dobrih i zanimljivih drama. Volim kad prepoznam to zanimljivo, neobično, specifično u tekstu. “Bacači prstiju” su i zanatski vrlo čist komad, a kao dramaturškinja pozorišta uvek razmišljam i o realnim mogućnostima da se on postavi na scenu. U uži izbor je ušao i komad Tijane Grumić, čiji tekst “Stvaranje čoveka” ćemo u Ateljeu postaviti sledeće sezone, i tekst Filipa Grujića čije drame su mi takođe vrlo zanimljive… Bilo je još nekih tekstova koji ukazuju na ozbiljne pisce.
Na čemu radite van sezone i šta će da vas preokupira preko leta?
Pišem ili bi bar trebalo da pišem. Bavim se domaćim literarnim klasicima i tražim neke (alternativne) načine da ih prevedem u dramski tekst.
Trenutno ste u žiriju Infanta. Imate li poseban pogled na ono što se zove alternativni i novi teatar, ne samo kroz prizmu aktuelnog festivalskog programa u Novom Sadu?
Što sam duže u institucionalnom, repertoarskom mejnstrim teatru, to mi je alternativni zanimljiviji. Mada, gledam šta od tog alternativnog može da se inkorporira u taj, ’ajde, klasičan pozorišni izraz. Imali smo mi ove sezone premijeru u Ateljeu, “Urnebesna tama”, u režiji Jovane Tomić, i to je opet bio jedan specifičan, čist pozorišni jezik u kome je pokret uzeo značajan i ispostavilo se neophodan udeo. A program ovogodišnjeg Infanta je vrlo zanimljiv, ima relevantnih pozorišnih imena, ima meni nepoznatih trupa. Infant je međunarodni festival, a ja duže vreme osećam skučenost našeg kulturnog, ako se to tako zove, prostora i neku nezdravu samodovoljnost unutar njega, i u tom smislu značaj Infanta daleko bolje osećam nego što umem da formulišem. Ima ona izreka – stavi prst u more da se povežeš sa celim svetom. Mi nemamo more, ali imamo tih nekoliko ozbiljnih festivala koji nas mogu povezati sa svetom.
Igor Burić
