Јелена Мијовић, драматуршкиња: Прст у мору
НОВИ САД: Драматуршкиња Јелена Мијовић већ дуго ради у Атељеу 212, али повремено стиче искуства и ван Београда и Србије. Прошле сезоне најзапаженија јој је била драматизација приповетке “Увела ружа” Боре Станковића у Врању, а ове године сезону завршава радом у два жирија – прво на конкурсу Стеријиног позорја за најбољи домаћи драмски текст, а сада у жирију Интернационалног фестивала алтернативног и новог театра у Новом Саду (Инфант), који је управо у току.
Како је за вас, као драматурга Атељеа 212, протекла сезона? На крају се издвојио наручени текст Тање Шљивар, представа “о љубави”?
Мислим да је за Атеље 212 ово била веома важна сезона, посебно важна из угла нас драматурга куће, мог колеге Димитрија Коканова и мене. Пре свега због четири праизведбе домаћег савременог текста: “Моја ти” Олге Димитријевић, “Ноћна стража” Федора Шилија, “Режим љубави” Тање Шљивар и “Пет живота претужног Милутина” Милене Марковић. У тој репертоарској политици куће нама репери морају бити пре свега савремени текстови и теме којима се наши писци баве, а овогодишња сезона је истовремено реализација стратегије развоја и неговања домаћег текста. Текстови Олге Димитријевић су ми врло блиски, управо због тог снажног осећања неправде коју она јасно дефинише и револуције коју стално сања, а која мени напуни очи борбеним сузама баш као кад слушам речи “Интернационале”. Верујем у борбу и верујем да позориште може да покрене. “Режим љубави” Тање Шљивар је после “Пошто паштета?” други њен комад који се игра у Атељеу и сасвим сигурно се издвојио ове сезоне, јер је заједно с редитељем Бојаном Ђорђевим и целом екипом представе нашао начин да комуницира са публиком, да ослободи простор за тај Тањин бескрајно духовит аналитички и феноменолошки приступ љубавним односима, комуникацији, партнерским и сексуалним везама у контексту савременог света. И мислим да се ове сезоне показало у више наврата, укључујући и последњу премијеру Атељеа, “Пет живота претужног Милутина”, како оног тренутка када се постави на сцену драмски текст постаје интегрални део представе који тек као колективни чин, који подразумева бескрајно поверење и разумевање свих стваралаца и свих сегмената, резултира неком енергијом која може да пребаци рампу. То се подразумева, али је заправо прилично ретко.
На протеклом Стеријином позорју доста се говорило о позицији драматурга у савременом позоришту.
Тај разговор је био важан, не због генијално изречених мисли, јер све о чему смо причали је мање више оно што сви знамо, већ због тога што смо једни код других препознали спремност на акцију, на удружено делање. Позиција драматурга код нас је врло лоша. Занемарљиво је учешће драматурга у стварању репертоара, занемарљиво ангажовање драматурга на представама, а самим тим наша позоришта генерално показују и како вреднују саму професију драматурга. Причали смо и о савременом домаћем драмском тексту на репертоарима наших позоришта и управо у том контексту опет о драматургу који би први требало да препозна потенцијал неке домаће драме. И мени се ових дана чини као симптоматична паралела ситуација у којој Тања Шљивар два пута није изабрана на конкурс за доценткињу на предмету драматургија на Академији уметности у Бањалуци. Невероватно је, а ипак врло могуће, да та Академија није у стању, или, још горе, не жели да препозна сопствену корист у чињеници да Тања Шљивар, са свим својим референцама, предаје студентима те школе. На исти начин као да наша позоришта не препознају сопствену потребу за ангажовањем драматурга. Онда вероватно треба да им укажемо на њу и ангажујемо се по том питању. И та конкретна акција, којој се врло радујем, већ је започета ове године доделом Специјалне награде Стеријиног позорја за драматургију и предлогом жирија да идуће године награда за драматургију буде упостављена као једна од редовних Стеријиних награда.
На конкурсу Стеријиног позорја за савремени домаћи текст, победница Ива Брдар се драмом “Бацачи прстију” за ширину палца издвојила од осталих, рекло би се младих нада. Шта су били ваши утисци, читајући стотињак драма пристиглих на конкурс?
Било је свега и свачега, али је било и неколико врло добрих и занимљивих драма. Волим кад препознам то занимљиво, необично, специфично у тексту. “Бацачи прстију” су и занатски врло чист комад, а као драматуршкиња позоришта увек размишљам и о реалним могућностима да се он постави на сцену. У ужи избор је ушао и комад Тијане Грумић, чији текст “Стварање човека” ћемо у Атељеу поставити следеће сезоне, и текст Филипа Грујића чије драме су ми такође врло занимљиве… Било је још неких текстова који указују на озбиљне писце.
На чему радите ван сезоне и шта ће да вас преокупира преко лета?
Пишем или би бар требало да пишем. Бавим се домаћим литерарним класицима и тражим неке (алтернативне) начине да их преведем у драмски текст.
Тренутно сте у жирију Инфанта. Имате ли посебан поглед на оно што се зове алтернативни и нови театар, не само кроз призму актуелног фестивалског програма у Новом Саду?
Што сам дуже у институционалном, репертоарском мејнстрим театру, то ми је алтернативни занимљивији. Мада, гледам шта од тог алтернативног може да се инкорпорира у тај, ’ајде, класичан позоришни израз. Имали смо ми ове сезоне премијеру у Атељеу, “Урнебесна тама”, у режији Јоване Томић, и то је опет био један специфичан, чист позоришни језик у коме је покрет узео значајан и испоставило се неопходан удео. А програм овогодишњег Инфанта је врло занимљив, има релевантних позоришних имена, има мени непознатих трупа. Инфант је међународни фестивал, а ја дуже време осећам скученост нашег културног, ако се то тако зове, простора и неку нездраву самодовољност унутар њега, и у том смислу значај Инфанта далеко боље осећам него што умем да формулишем. Има она изрека – стави прст у море да се повежеш са целим светом. Ми немамо море, али имамо тих неколико озбиљних фестивала који нас могу повезати са светом.
Игор Бурић
