INTERVJU: Rediteljka Mia Knežević o predstavi “Put oko sveta za 60 sekundi”

Ali, za mladu rediteljku Miu Knežević ova njena treća režija u našem najstarijem teatru – a prisutna je i u ostalim našim pozorištima – predstavlja još jedan novi korak i izazov koji postavlja pred sebe.

Jer, ova Arsenijevićeva priča je zapravo sastavljena od 25 priča, o nasumično odabranim ljudima s različitih krajeva sveta, koje prate njihove živote u samo u jednom minutu određenog dana, 20. januara 2010. Sam autor je u belešci za ovu predstavu rekao da “ima nečeg veoma hrabrog u odluci da se jedna pripovest, koja je u tolikoj meri raskrstila sa onim poznatim teretom dramskog jedinstva radnje, mesta i vremena kao što je to slučaj s ilustrovanom novelom ’Minut ili Put oko sveta za 60 sekundi”, pretvori u pozorišnu predstavu”.  Taj preduslov je ispunjen i, u saradnji sa dramaturgom Đorđem Petrovićem, rediteljka Mia Knežević je pronašla dramsku strukturu i način da poveže ove kratke trenutke života ljudi, rasutih po celoj planeti.                 

 Već kada se pomene da se 25 priča događa u 60 sekundi, gotovo da odmah zvuči kao da je to nemoguće postaviti na scenu?

– Da, deluje nemoguće, ali zapravo postoji jedan dramatuški princip, koji se nekako ustanovio u mom i Đorđetovom procesu rada kao moguć, i zapravo smo formirali tok priče u kojem se one dešavaju paralelno. Mi smo to podelili na četiri faze dana: noć do 6 ujutro, pa pre podne do podneva, pa popodne do 6, i od šest uveče do ponoći. Tako su podeljene po šest priča, i sedma koja ih sve “zagrli”. Primenjivali smo neke dramaturške principe, zato što je Vladimir Arsenijević priče pisao stilski, naravno, vrlo ujednačeno, ali zapravo je njegov ugao bio drugačiji. Njegovo oko je posmatralo nešto što je išlo više iz intimnog, ličnog trenutka, a nešto je bilo pisano više kao objektivni zapis. Onda je i u odnosu na to dramaturški postupak, posle i rediteljski, i glumački, bio takav da se različitim principima prati i razvija ta priča.

Druga stvar je da smo koristili i princip da se priče prožimaju tako što jedna počne, pa dve idu paralelno, pa se ona produži, a četvrta se da u najavi, završi se, onda opet neke dve pokrenu, i završi se taj deo. Onda počinje sledeća celina, gde je dato neko prostorno jedinstvo i gde one isto počnu paralelno da se odvijaju, pa neki deo traje duže, a neki kraće. Objašnjavam vrlo bukvalno i doslovno kako to sada izgleda, ali zapravo smo koristili različite principe da bi se one međusobno preplitale, dopunjavale i nastavljale jedna drugu. Treća celina je najspecifičnija, ona je kao jedan niz, i odnosi se na zemlje Bliskog istoka. Popularno su zvane zemlje Trećeg sveta, i tu najviše dominira tema migracija, i povratka kući. One su jedan niz, da bi se se na kraju slile u kolektivnu scenu.

 Glumac Jugoslav Krajnov, koji igra u ovoj predstavi, pomenuo je da ga sve to podseća na film, odnosno da se radi gotovo o filmskim pričama. Možda vas je to privuklo ovoj Arsenijevićevoj priči, budući da i snimate filmove?

– Jeste, ali po meni se nekako previše pažnje posvećuje tome da li je sve to sad više filmski način. Nije ni važno, to je tema vremena, koju svaka umetnost, na neki način, uvek obrađuje. Da se ne ponavljam, a i što da ne, za mene je smisao pozorišta u toj efemernosti, u moći da se uvek u tom trenutku stvori, uslovno rečeno, ista stvarnost, ali zapravo je svaki put ista samo u tom trenutku. To je ono što se na tako divan način nadovezuje na to što je glavni taj jedan minut, ne mogu da kažem tema, nije minut tema, nego je više kao mehanizam i princip dešavanja radnje.

U rediteljskoj belešci ste napisali da je ova predstava poziv na svesnost o trenutku u kojem živimo, što se čini kao teško ostvariv zahtev?

– Teško je ostvarivo, ali po meni je nekako nemoguće da se ne bavimo time, kada uhvatimo sebe da smo ođednom svesni svog postojanja, i da se preispitujemo zbog čega to nije češće. U tom smislu su ovde ljudi uhvaćeni u trenutku u kojem su, manje ili više, zapravo svesni tog života koji je kratak, i koji zaista, u većini tih priča, može da se sublimiše u taj jedan minut.

Ceo svet je sazdan na egocentričnosti. Šta bi se promenilo kada bi čovek postao svesniji da je deo, odnosno samo jedinka na planeti i da postoje i drugi ljudi u raznim krajevima sveta, o kojima bi trebalo da zna šta rade i kako žive?

– To deluje utopijski kao misao i kao vizija, ali, eto, što da ne? Što da ne pokušavamo stalno da budemo svesni da je svet samo subjektivni ugao, i da zapravo pripadamo nekoj većoj celini? Kamo sreće da smo toga svesniji stalno, pa u tom smislu i jeste poziv na to. Jer, svi smo sami, svakako.

        N. Pejčić