ИНТЕРВЈУ: Редитељка Миа Кнежевић о представи “Пут око света за 60 секунди”

Али, за младу редитељку Миу Кнежевић ова њена трећа режија у нашем најстаријем театру – а присутна је и у осталим нашим позориштима – представља још један нови корак и изазов који поставља пред себе.

Јер, ова Арсенијевићева прича је заправо састављена од 25 прича, о насумично одабраним људима с различитих крајева света, које прате њихове животе у само у једном минуту одређеног дана, 20. јануара 2010. Сам аутор је у белешци за ову представу рекао да “има нечег веома храброг у одлуци да се једна приповест, која је у толикој мери раскрстила са оним познатим теретом драмског јединства радње, места и времена као што је то случај с илустрованом новелом ’Минут или Пут око света за 60 секунди”, претвори у позоришну представу”.  Тај предуслов је испуњен и, у сарадњи са драматургом Ђорђем Петровићем, редитељка Миа Кнежевић је пронашла драмску структуру и начин да повеже ове кратке тренутке живота људи, расутих по целој планети.                 

 Већ када се помене да се 25 прича догађа у 60 секунди, готово да одмах звучи као да је то немогуће поставити на сцену?

– Да, делује немогуће, али заправо постоји један драматушки принцип, који се некако установио у мом и Ђорђетовом процесу рада као могућ, и заправо смо формирали ток приче у којем се оне дешавају паралелно. Ми смо то поделили на четири фазе дана: ноћ до 6 ујутро, па пре подне до поднева, па поподне до 6, и од шест увече до поноћи. Тако су подељене по шест прича, и седма која их све “загрли”. Примењивали смо неке драматуршке принципе, зато што је Владимир Арсенијевић приче писао стилски, наравно, врло уједначено, али заправо је његов угао био другачији. Његово око је посматрало нешто што је ишло више из интимног, личног тренутка, а нешто је било писано више као објективни запис. Онда је и у односу на то драматуршки поступак, после и редитељски, и глумачки, био такав да се различитим принципима прати и развија та прича.

Друга ствар је да смо користили и принцип да се приче прожимају тако што једна почне, па две иду паралелно, па се она продужи, а четврта се да у најави, заврши се, онда опет неке две покрену, и заврши се тај део. Онда почиње следећа целина, где је дато неко просторно јединство и где оне исто почну паралелно да се одвијају, па неки део траје дуже, а неки краће. Објашњавам врло буквално и дословно како то сада изгледа, али заправо смо користили различите принципе да би се оне међусобно преплитале, допуњавале и настављале једна другу. Трећа целина је најспецифичнија, она је као један низ, и односи се на земље Блиског истока. Популарно су зване земље Трећег света, и ту највише доминира тема миграција, и повратка кући. Оне су један низ, да би се се на крају слиле у колективну сцену.

 Глумац Југослав Крајнов, који игра у овој представи, поменуо је да га све то подсећа на филм, односно да се ради готово о филмским причама. Можда вас је то привукло овој Арсенијевићевој причи, будући да и снимате филмове?

– Јесте, али по мени се некако превише пажње посвећује томе да ли је све то сад више филмски начин. Није ни важно, то је тема времена, коју свака уметност, на неки начин, увек обрађује. Да се не понављам, а и што да не, за мене је смисао позоришта у тој ефемерности, у моћи да се увек у том тренутку створи, условно речено, иста стварност, али заправо је сваки пут иста само у том тренутку. То је оно што се на тако диван начин надовезује на то што је главни тај један минут, не могу да кажем тема, није минут тема, него је више као механизам и принцип дешавања радње.

У редитељској белешци сте написали да је ова представа позив на свесност о тренутку у којем живимо, што се чини као тешко остварив захтев?

– Тешко је оствариво, али по мени је некако немогуће да се не бавимо тиме, када ухватимо себе да смо ођедном свесни свог постојања, и да се преиспитујемо због чега то није чешће. У том смислу су овде људи ухваћени у тренутку у којем су, мање или више, заправо свесни тог живота који је кратак, и који заиста, у већини тих прича, може да се сублимише у тај један минут.

Цео свет је саздан на егоцентричности. Шта би се променило када би човек постао свеснији да је део, односно само јединка на планети и да постоје и други људи у разним крајевима света, о којима би требало да зна шта раде и како живе?

– То делује утопијски као мисао и као визија, али, ето, што да не? Што да не покушавамо стално да будемо свесни да је свет само субјективни угао, и да заправо припадамо некој већој целини? Камо среће да смо тога свеснији стално, па у том смислу и јесте позив на то. Јер, сви смо сами, свакако.

        Н. Пејчић